Јун. Недеља. Поподне

Летња жега полако посустаје и после неколико неподношљиво врелих дана, време је поново пријатно. Она седи на тераси свог стана и покушава да чита књигу, али не може да одржи пажњу. Прочита неколико реченица, па спусти књигу на крило, загледа се у даљину преко кровова суседних зграда, а мисли јој лутају.

Већ данима је таква. Замишљена, препуна неке туге, помало љута – на њега, на читав свет, а највише на себе што уопште себи дозвољава да је обузме таква меланхолија. Неколико дана чак није ни могла да разговара с њим, мада зна да се он због тога много забринуо и да га је више од ичега интересовало зашто је таква према њему. Али није могла да разговара с њим о својим осећањима јер нити је знала како да их обајсни нити је од њега могла да очекује да их разуме.

Њих двоје су заједно већ годинама, још од првих студентских дана, које су проводили нераздвојни. Заједно су учили за испите, заједно излазили у провод и одлазили на путовања. Заједно су расли и сазревали, све док се нису нашли у овом тренутку, у раним тридесетим, обоје већ на добром путу да створе лепе каријере, али свако окренут на своју страну, гледајући на будућност, али и на прошлост и садашњост на потпуно различит начин.

Она више није била несигурна шипарица која жуди за туђом пажњом и мисли да се једе све што лети. Није више ни дрчна двадесет-и-нешто-годишњакиња, жељна свега: успеха, новца, љубави, уживања... Она је сада жена која почиње да схвата своје право место у овом свету, која прихвата своје могућности и ограничења, проналази своја истинска интересовања, која се више не стиди својих недостатака, потреба и жеља. Ни своје нагости – ни физичке, ни емотивне. Она је неко ко је схватио да је једино могуће живети у садашњем тренутку. Она жели све што јој се пружа и жели то одмах.

Њега те промене у њој плаше. И он се, наравно, променио током година. Постао је јачи, озбиљнији, одлучнији, али она у њему не види ништа што би га драстично разликовало од оног насмејаног, несталног дечака, чије су је очи зачарале на први поглед. Он због тога не разуме шта је то што се у њој дешава и узрок свега тражи ван ње – у њему, у неком другом који је можда ушао у њен живот – а не схвата (или не може или не жели) да ставри нису тако једноставне и да би им обома било много лакше кад би се само могле објаснити проблемима на послу, неверством или нечим другим тако баналним. Зато и не може да с њим разговара, зато неколико дана није чак могла ни у очи да га погледа, јер зна да му дугује обајшњење, а да објашњења нема.

Тако је било све до прексиноћ, док измучени дневном врелином, нису отишли у башту омиљене им кафане да пронађу макар мало вечерњег освежења. Сама је предложила да оду баш тамо јер се надала да ће наићи на неког познатог и да неће морати да још једно вече проведе сама с њим и његовим испитивачким погледом. Ипак, нису пронашли никог и она је, помало љута због читаве ситуације, наставила да га читаве вечери кажњава својим ћутањем. Била је свесна тога да он ни за шта није крив, као и какав му бол наноси својим понашањем. Видела је да је целе вечери посматра очима пуним љубави и забринутости, али није могла да побегне од себе и својих помешаних осећања. Није могла да прихвати чињеницу да су након свих ових година дошли у ситуацију да он више не може да је прати.

Атмосфера у башти кафане је била одлична. Некада познати градски музичар и мераклија забављао је госте свирајући староградске песме које је интерпретирао на себи својствен начин, заборављајући и мењајући речи већине песама, али то изгледа никоме није сметало. Вино је по обичају било одлично, храна такође, и она је, понета атмосфером, певушећи познате стихове, одлутала мислима. Сетила се свих оних лудих ноћи које су заједно проводили у овој и сличним кафанама, сетила се заједничких летовања, свадби, слава, весеља... Али и многих лоших искустава, наизглед безизлазних ситуација, нерешивих проблема, бројних разочарења преко којих су прешли заједно. Сетила се како је увек био ту када јој је био најпотребнији...

А онда је први дашак ветра донео са собом освежење у најави и мирис цветова липе. Зажмурила је и удахнула га пуним плућима. Помислила је на лето које долази, на море и знала је да он зна о чему она сада размишља.

Одједном је постало небитно где се тренутно у својим жељама и убеђењима налазе; небитно какви су им планови за будућност и то што он не разуме промене кроз које она тренутно пролази. Било је једино битно да је он ту, за столом преко пута ње, у тој ноћи испуњеној мирисом липе, укусом омиљеног вина и песмом остарелог певача огрубелог гласа. Да је ту и да је чека да му се врати са тог свог менталног путовања кроз најудаљеније делове своје свести.

Помислила је на то како га већ данима није ни пољубила, ни помиловала по образу, ни ухватила за руку. Како је, правдајући се врућином, бежала од његових додира и миловања. Како га је гурала од себе. Тада је без речи устала, примакла своју столицу његовој, села поред њега, окренула му главу ка себи нежно га ухвативши за браду и погледала право у очи. Рекла му је само: „Волим те. Немаш појма колико сам срећна што те имам“ и завукла се у загрљај руке коју је он тад пружио према њој.

Та ноћ и следећи дан били су чаробни. Као да се заиста нису видели дуго времена, као да се она стварно вратила с једног дугог путовања, као да су се поново испочетка упознавали – све је изгледало потпуно ново. И пољупци, и додири, и буђење, и прва јутарња кафа... Потпуно ново, а опет тако познато.

Знала је да ће се с доласком новог дана, нове недеље, новог лета, њене мисли повремено поново враћати на старо. Али сада зна, захваљујући магији једне јунске вечери испуњене мирисом липе и песмом остареле градске легенде, и да ће све на крају бити у реду.

Јун. Петак. Вече

Будући да је јун решио да покаже да га не треба потценити кад су врућине у питању, град је те вечери био препун људи који су безуспешно покушавали да пронађу макар мало освежења. Улице и паркови су врвели од људи, а баште свих кафића и кафана биле су препуне. И у њиховој кафаници, смештеној у једном од забачених сокака у центру града, била је гужва, али су успели да пронађу сто у самом ћошку, под крошњом огромног ораха.

Није било битно шта ће ни да ли ће уопште нешто јести и пити, колико им је било битно да пронађу уточиште од жеге која ни у вечерњим сатима није попуштала. Наручили су уобичајено – он пиво, она чашу белог вина и нешто још „на боцку“ – без обзира на све, у овом локалу се није пропуштала прилика да се пробају специјалитети шефа кухиње.

Седели су једно преко пута другог и без речи се освртали око себе да би видели ко је све био ту и има ли неког познатог. Када су, не без разочерења, закључили да међу људима који су седели за столовима у башти нема познатих лица, погледаше се само и слегнуше раменима у знак констатације да ће вечерас изгледа морати да буду сами. Она из своје огромне торбе извади лепезу и поче да се хлади, и даље гледајући на страну и не говорећи ни реч.

У скроз другом углу баште, остарели музичар, некада градска легенда, а сада у покушају да заради неки динар, седи на барској столици и покушава да на хармоници, старој изгледа колико и он сам, свира познате староградске мелодије. Глас му је храпав, огрубео од алкохола и дуванског дима деценијама удисаног по разним кафанама; речи појединих песама је изгледа почео полако да заборавља, али га осећај за штимунг и мерак ипак не оставља, па сваком следећом песмом погађа госте на „право место“ и све више њих му се придружује у лаганом певушењу свима познатих хитова.

Пиће је послужено; она узима своју чашу и само куртоазно је пружа ка његовој да наздраве. Пије лагано, и даље гледајући у страну, хладећи се лепезом и не проговарајући ни реч. У неком тренутку почиње да певуши заједно с остарелим музичарем, али јој он по очима види да то ради готово несвесно, док су јој мисли окупиране нечим другим.

Ни не труди се да започне разговор, зна да је узалудно. Већ данима је таква, замишљена, удаљена, помало љута – што на њега, што на живот. Неког посебног разлога за то нема, али у ствари има их милион и као да их је сваки дан све више. Не криви је, само жели да је разуме. Али она одбија сваки разговор, одбија да га пусти да јој се приближи, и емотивно и физички – вадећи се на врућину, сваке ноћи бежи на своју страну кревета, а у шетњи, уместо да, као раније, завуче своју шаку у његову или га ухвати под руку, привијајући образ уз његову надлактицу, својим малим прстом узима његов и несвесно корача поред њега. А он све време само жели да зна зашто.

Доносе и храну, и он је посматра како узима први залогај, затим и други, загледана у свој тањир, и даље без икаквог коментара. Онда се поново заваљује назад у своју столицу, држећи у једној руци чашу, у другој лепезу, и наставља да певуши.

У једном тренутку, осетише како почиње да дува благи ветрић, доносећи до њих дашак свежине и слаткаст, опојан мирис цветова липе.

Она у моменту зажмури и удахну дубоко. А затим пружи руку преко стола и затражи му цигарету. Она не пуши, али зна да запали цигарету-две када је или страшно нервозна или кад ужива. Вечерас није могао да каже о чему се ради.

Наставио је да је посматра док је лагано пушила, пијуцкајући (сада већ другу) чашу омиљеног вина, клатећи полуизувену папучу на стопалу прекрштене ноге. Мислима је и даље била ко зна где.

Кад је угасила цигарету, она поново удахну дубоко, снажно упијајући опојни мирис липе за који је знао да га обожава. Зато што најављује лето – њено омиљено годишње доба – и скорашњи одлазак на море – једино место где се осећа потпуно своја.

Конобар је дошао да покупи празне тањире и узме наруџбину за још једну туру пића. Остарели музичар и даље погрешно пева речи већине песама, али је расположење међу гостима већ на нивоу и неки од њих увелико падају у севдах, с подигнутим рукама, певајући углас.

Она тада нагло устаде, узе своју столицу, стави је поред његове и седе. Нежно га прстима ухвати за браду и окрену му главу ка себи. По први пут га те вечери погледа у очи, а затим рече: „Волим те. Немаш појма колико сам срећна што те имам.“

Није желео да речима квари тај тренутак. Само је ставио руку око њеног струка, а она се, по обичају, угнезди у његовом загрљају. Он је тада пољуби у чело, а онда наставише да заједно певуше староградске мелодије с остарелом, заборавном градском легендом храпавог гласа.

Јун. Субота. Јутро

Лежи на кревету, полако постајући свесна свега што је окружује. Не жели да отвори очи, чини јој се да ће поново заспати ако само буде жмурила чврсто. Али јунско суботње јутро је упорно – иако су на отворене прозоре навучене тешке завесе, до ње се ипак пробија лагана светлост. Покушава да је игнорише, забија главу дубље у јастук, уверава себе да је сигурно још врло рано. Наравно, требало би само да отвори једно око и мало окрене главу у страну како би видела да ли је у праву, али јутрос то уопште не жели – могло би да буде и подне, то је у овом тренутку било потпуно неважно.

Ипак, ни жмурити чврсто није од велике помоћи, јер сада лагано постаје свесна звукова који допиру од вани. Има ту свега, од цвркута птица и лавежа паса, до брујања мотора аутомобила и аутобуса који пролазе испод прозора собе и гласног довикивања продаваца с оближње пијаце. То је нешто чему не може да одоли – тим звуцима њеног града, кога обожава баш таквог какав је, ни велеград, ни касаба, али место које има дух и душу. Оно што већину других људи вероватно нервира, оно што би други назвали буком, њој измамљује осмех. И ствара неко необично осећање милине, које се полако шири негде из дубине њене душе и обузима јој цело биће.

Иако је сада већ потпуно будна, и даље се не помера. Преко недеље толико жели да може да спава само мало дуже, тако да јој изгледа као право светогрђе кад је у прилици да спава неограничено дуго, али се ипак пробуди релативно рано. Ипак, чини јој се да је напољу заиста диван дан, тако да би изгледало као још веће светогрђе кад не би истог тренутка изашла ван и једноставно уживала пуним плућима. И то постаје потпуно јасно већ следећег тренутка кад упорно суботње јутро баца пред њу и свој последњи адут – слатки, опојни мирис расцветалих липа из комшијиног дворишта. Тек томе не може да одоли и удише дубоко, у нади да ће упити што више те сласти.

У том тренутку осећа његову руку на својој бутини. И он се изгледа недавно пробудио, али такође није желео да се помера, или да не би пробудио њу, или зато што је био у врло сличном расположењу као и она. Он лагано помера руку навише, а затим приближава усне њеном врату и љуби је тамо где она то највише воли – тамо где јој кожа још увек бриди од ноћашњих пољубаца. Рука му нежно клизи преко њених бокова и стомака, а њену утробу пресеца онај оштар, али ипак диван осећај и она се извија, истовремено бежећи и привијајући се уз њега још више.

Рука му се зауставља тик испод њених груди и он је гласом још промуклим од спавања пита: „Чај или кафа?“

Она подиже главу довољно да образом очеше његову браду и мазно каже: „Нес! На тераси!“