Јун. Субота. Јутро

Лежи на кревету, полако постајући свесна свега што је окружује. Не жели да отвори очи, чини јој се да ће поново заспати ако само буде жмурила чврсто. Али јунско суботње јутро је упорно – иако су на отворене прозоре навучене тешке завесе, до ње се ипак пробија лагана светлост. Покушава да је игнорише, забија главу дубље у јастук, уверава себе да је сигурно још врло рано. Наравно, требало би само да отвори једно око и мало окрене главу у страну како би видела да ли је у праву, али јутрос то уопште не жели – могло би да буде и подне, то је у овом тренутку било потпуно неважно.

Ипак, ни жмурити чврсто није од велике помоћи, јер сада лагано постаје свесна звукова који допиру од вани. Има ту свега, од цвркута птица и лавежа паса, до брујања мотора аутомобила и аутобуса који пролазе испод прозора собе и гласног довикивања продаваца с оближње пијаце. То је нешто чему не може да одоли – тим звуцима њеног града, кога обожава баш таквог какав је, ни велеград, ни касаба, али место које има дух и душу. Оно што већину других људи вероватно нервира, оно што би други назвали буком, њој измамљује осмех. И ствара неко необично осећање милине, које се полако шири негде из дубине њене душе и обузима јој цело биће.

Иако је сада већ потпуно будна, и даље се не помера. Преко недеље толико жели да може да спава само мало дуже, тако да јој изгледа као право светогрђе кад је у прилици да спава неограничено дуго, али се ипак пробуди релативно рано. Ипак, чини јој се да је напољу заиста диван дан, тако да би изгледало као још веће светогрђе кад не би истог тренутка изашла ван и једноставно уживала пуним плућима. И то постаје потпуно јасно већ следећег тренутка кад упорно суботње јутро баца пред њу и свој последњи адут – слатки, опојни мирис расцветалих липа из комшијиног дворишта. Тек томе не може да одоли и удише дубоко, у нади да ће упити што више те сласти.

У том тренутку осећа његову руку на својој бутини. И он се изгледа недавно пробудио, али такође није желео да се помера, или да не би пробудио њу, или зато што је био у врло сличном расположењу као и она. Он лагано помера руку навише, а затим приближава усне њеном врату и љуби је тамо где она то највише воли – тамо где јој кожа још увек бриди од ноћашњих пољубаца. Рука му нежно клизи преко њених бокова и стомака, а њену утробу пресеца онај оштар, али ипак диван осећај и она се извија, истовремено бежећи и привијајући се уз њега још више.

Рука му се зауставља тик испод њених груди и он је гласом још промуклим од спавања пита: „Чај или кафа?“

Она подиже главу довољно да образом очеше његову браду и мазно каже: „Нес! На тераси!“