Летња жега полако посустаје и после неколико неподношљиво врелих дана, време је поново пријатно. Она седи на тераси свог стана и покушава да чита књигу, али не може да одржи пажњу. Прочита неколико реченица, па спусти књигу на крило, загледа се у даљину преко кровова суседних зграда, а мисли јој лутају.
Већ данима је таква. Замишљена, препуна неке туге, помало љута – на њега, на читав свет, а највише на себе што уопште себи дозвољава да је обузме таква меланхолија. Неколико дана чак није ни могла да разговара с њим, мада зна да се он због тога много забринуо и да га је више од ичега интересовало зашто је таква према њему. Али није могла да разговара с њим о својим осећањима јер нити је знала како да их обајсни нити је од њега могла да очекује да их разуме.
Њих двоје су заједно већ годинама, још од првих студентских дана, које су проводили нераздвојни. Заједно су учили за испите, заједно излазили у провод и одлазили на путовања. Заједно су расли и сазревали, све док се нису нашли у овом тренутку, у раним тридесетим, обоје већ на добром путу да створе лепе каријере, али свако окренут на своју страну, гледајући на будућност, али и на прошлост и садашњост на потпуно различит начин.
Она више није била несигурна шипарица која жуди за туђом пажњом и мисли да се једе све што лети. Није више ни дрчна двадесет-и-нешто-годишњакиња, жељна свега: успеха, новца, љубави, уживања... Она је сада жена која почиње да схвата своје право место у овом свету, која прихвата своје могућности и ограничења, проналази своја истинска интересовања, која се више не стиди својих недостатака, потреба и жеља. Ни своје нагости – ни физичке, ни емотивне. Она је неко ко је схватио да је једино могуће живети у садашњем тренутку. Она жели све што јој се пружа и жели то одмах.
Њега те промене у њој плаше. И он се, наравно, променио током година. Постао је јачи, озбиљнији, одлучнији, али она у њему не види ништа што би га драстично разликовало од оног насмејаног, несталног дечака, чије су је очи зачарале на први поглед. Он због тога не разуме шта је то што се у њој дешава и узрок свега тражи ван ње – у њему, у неком другом који је можда ушао у њен живот – а не схвата (или не може или не жели) да ставри нису тако једноставне и да би им обома било много лакше кад би се само могле објаснити проблемима на послу, неверством или нечим другим тако баналним. Зато и не може да с њим разговара, зато неколико дана није чак могла ни у очи да га погледа, јер зна да му дугује обајшњење, а да објашњења нема.
Тако је било све до прексиноћ, док измучени дневном врелином, нису отишли у башту омиљене им кафане да пронађу макар мало вечерњег освежења. Сама је предложила да оду баш тамо јер се надала да ће наићи на неког познатог и да неће морати да још једно вече проведе сама с њим и његовим испитивачким погледом. Ипак, нису пронашли никог и она је, помало љута због читаве ситуације, наставила да га читаве вечери кажњава својим ћутањем. Била је свесна тога да он ни за шта није крив, као и какав му бол наноси својим понашањем. Видела је да је целе вечери посматра очима пуним љубави и забринутости, али није могла да побегне од себе и својих помешаних осећања. Није могла да прихвати чињеницу да су након свих ових година дошли у ситуацију да он више не може да је прати.
Атмосфера у башти кафане је била одлична. Некада познати градски музичар и мераклија забављао је госте свирајући староградске песме које је интерпретирао на себи својствен начин, заборављајући и мењајући речи већине песама, али то изгледа никоме није сметало. Вино је по обичају било одлично, храна такође, и она је, понета атмосфером, певушећи познате стихове, одлутала мислима. Сетила се свих оних лудих ноћи које су заједно проводили у овој и сличним кафанама, сетила се заједничких летовања, свадби, слава, весеља... Али и многих лоших искустава, наизглед безизлазних ситуација, нерешивих проблема, бројних разочарења преко којих су прешли заједно. Сетила се како је увек био ту када јој је био најпотребнији...
А онда је први дашак ветра донео са собом освежење у најави и мирис цветова липе. Зажмурила је и удахнула га пуним плућима. Помислила је на лето које долази, на море и знала је да он зна о чему она сада размишља.
Одједном је постало небитно где се тренутно у својим жељама и убеђењима налазе; небитно какви су им планови за будућност и то што он не разуме промене кроз које она тренутно пролази. Било је једино битно да је он ту, за столом преко пута ње, у тој ноћи испуњеној мирисом липе, укусом омиљеног вина и песмом остарелог певача огрубелог гласа. Да је ту и да је чека да му се врати са тог свог менталног путовања кроз најудаљеније делове своје свести.
Помислила је на то како га већ данима није ни пољубила, ни помиловала по образу, ни ухватила за руку. Како је, правдајући се врућином, бежала од његових додира и миловања. Како га је гурала од себе. Тада је без речи устала, примакла своју столицу његовој, села поред њега, окренула му главу ка себи нежно га ухвативши за браду и погледала право у очи. Рекла му је само: „Волим те. Немаш појма колико сам срећна што те имам“ и завукла се у загрљај руке коју је он тад пружио према њој.
Та ноћ и следећи дан били су чаробни. Као да се заиста нису видели дуго времена, као да се она стварно вратила с једног дугог путовања, као да су се поново испочетка упознавали – све је изгледало потпуно ново. И пољупци, и додири, и буђење, и прва јутарња кафа... Потпуно ново, а опет тако познато.
Знала је да ће се с доласком новог дана, нове недеље, новог лета, њене мисли повремено поново враћати на старо. Али сада зна, захваљујући магији једне јунске вечери испуњене мирисом липе и песмом остареле градске легенде, и да ће све на крају бити у реду.
