НЕ ЖЕЛИМ ДА БУДЕМ У ПРАВУ. ЖЕЛИМ САМО ДА БУДЕМ СРЕЋНА! - МБМ

уторак, 22. јун 2010.

Јун. Недеља. Поподне


Летња жега полако посустаје и после неколико неподношљиво врелих дана, време је поново пријатно. Она седи на тераси свог стана и покушава да чита књигу, али не може да одржи пажњу. Прочита неколико реченица, па спусти књигу на крило, загледа се у даљину преко кровова суседних зграда, а мисли јој лутају.

Већ данима је таква. Замишљена, препуна неке туге, помало љута – на њега, на читав свет, а највише на себе што уопште себи дозвољава да је обузме таква меланхолија. Неколико дана чак није ни могла да разговара с њим, мада зна да се он због тога много забринуо и да га је више од ичега интересовало зашто је таква према њему. Али није могла да разговара с њим о својим осећањима јер нити је знала како да их обајсни нити је од њега могла да очекује да их разуме.

Њих двоје су заједно већ годинама, још од првих студентских дана, које су проводили нераздвојни. Заједно су учили за испите, заједно излазили у провод и одлазили на путовања. Заједно су расли и сазревали, све док се нису нашли у овом тренутку, у раним тридесетим, обоје већ на добром путу да створе лепе каријере, али свако окренут на своју страну, гледајући на будућност, али и на прошлост и садашњост на потпуно различит начин.

Она више није била несигурна шипарица која жуди за туђом пажњом и мисли да се једе све што лети. Није више ни дрчна двадесет-и-нешто-годишњакиња, жељна свега: успеха, новца, љубави, уживања... Она је сада жена која почиње да схвата своје право место у овом свету, која прихвата своје могућности и ограничења, проналази своја истинска интересовања, која се више не стиди својих недостатака, потреба и жеља. Ни своје нагости – ни физичке, ни емотивне. Она је неко ко је схватио да је једино могуће живети у садашњем тренутку. Она жели све што јој се пружа и жели то одмах.

Њега те промене у њој плаше. И он се, наравно, променио током година. Постао је јачи, озбиљнији, одлучнији, али она у њему не види ништа што би га драстично разликовало од оног насмејаног, несталног дечака, чије су је очи зачарале на први поглед. Он због тога не разуме шта је то што се у њој дешава и узрок свега тражи ван ње – у њему, у неком другом који је можда ушао у њен живот – а не схвата (или не може или не жели) да ставри нису тако једноставне и да би им обома било много лакше кад би се само могле објаснити проблемима на послу, неверством или нечим другим тако баналним. Зато и не може да с њим разговара, зато неколико дана није чак могла ни у очи да га погледа, јер зна да му дугује обајшњење, а да објашњења нема.

Тако је било све до прексиноћ, док измучени дневном врелином, нису отишли у башту омиљене им кафане да пронађу макар мало вечерњег освежења. Сама је предложила да оду баш тамо јер се надала да ће наићи на неког познатог и да неће морати да још једно вече проведе сама с њим и његовим испитивачким погледом. Ипак, нису пронашли никог и она је, помало љута због читаве ситуације, наставила да га читаве вечери кажњава својим ћутањем. Била је свесна тога да он ни за шта није крив, као и какав му бол наноси својим понашањем. Видела је да је целе вечери посматра очима пуним љубави и забринутости, али није могла да побегне од себе и својих помешаних осећања. Није могла да прихвати чињеницу да су након свих ових година дошли у ситуацију да он више не може да је прати.

Атмосфера у башти кафане је била одлична. Некада познати градски музичар и мераклија забављао је госте свирајући староградске песме које је интерпретирао на себи својствен начин, заборављајући и мењајући речи већине песама, али то изгледа никоме није сметало. Вино је по обичају било одлично, храна такође, и она је, понета атмосфером, певушећи познате стихове, одлутала мислима. Сетила се свих оних лудих ноћи које су заједно проводили у овој и сличним кафанама, сетила се заједничких летовања, свадби, слава, весеља... Али и многих лоших искустава, наизглед безизлазних ситуација, нерешивих проблема, бројних разочарења преко којих су прешли заједно. Сетила се како је увек био ту када јој је био најпотребнији...

А онда је први дашак ветра донео са собом освежење у најави и мирис цветова липе. Зажмурила је и удахнула га пуним плућима. Помислила је на лето које долази, на море и знала је да он зна о чему она сада размишља.

Одједном је постало небитно где се тренутно у својим жељама и убеђењима налазе; небитно какви су им планови за будућност и то што он не разуме промене кроз које она тренутно пролази. Било је једино битно да је он ту, за столом преко пута ње, у тој ноћи испуњеној мирисом липе, укусом омиљеног вина и песмом остарелог певача огрубелог гласа. Да је ту и да је чека да му се врати са тог свог менталног путовања кроз најудаљеније делове своје свести.

Помислила је на то како га већ данима није ни пољубила, ни помиловала по образу, ни ухватила за руку. Како је, правдајући се врућином, бежала од његових додира и миловања. Како га је гурала од себе. Тада је без речи устала, примакла своју столицу његовој, села поред њега, окренула му главу ка себи нежно га ухвативши за браду и погледала право у очи. Рекла му је само: „Волим те. Немаш појма колико сам срећна што те имам“ и завукла се у загрљај руке коју је он тад пружио према њој.

Та ноћ и следећи дан били су чаробни. Као да се заиста нису видели дуго времена, као да се она стварно вратила с једног дугог путовања, као да су се поново испочетка упознавали – све је изгледало потпуно ново. И пољупци, и додири, и буђење, и прва јутарња кафа... Потпуно ново, а опет тако познато.

Знала је да ће се с доласком новог дана, нове недеље, новог лета, њене мисли повремено поново враћати на старо. Али сада зна, захваљујући магији једне јунске вечери испуњене мирисом липе и песмом остареле градске легенде, и да ће све на крају бити у реду.

понедељак, 21. јун 2010.

Јун. Петак. Вече

Будући да је јун решио да покаже да га не треба потценити кад су врућине у питању, град је те вечери био препун људи који су безуспешно покушавали да пронађу макар мало освежења. Улице и паркови су врвели од људи, а баште свих кафића и кафана биле су препуне. И у њиховој кафаници, смештеној у једном од забачених сокака у центру града, била је гужва, али су успели да пронађу сто у самом ћошку, под крошњом огромног ораха.

Није било битно шта ће ни да ли ће уопште нешто јести и пити, колико им је било битно да пронађу уточиште од жеге која ни у вечерњим сатима није попуштала. Наручили су уобичајено – он пиво, она чашу белог вина и нешто још „на боцку“ – без обзира на све, у овом локалу се није пропуштала прилика да се пробају специјалитети шефа кухиње.

Седели су једно преко пута другог и без речи се освртали око себе да би видели ко је све био ту и има ли неког познатог. Када су, не без разочерења, закључили да међу људима који су седели за столовима у башти нема познатих лица, погледаше се само и слегнуше раменима у знак констатације да ће вечерас изгледа морати да буду сами. Она из своје огромне торбе извади лепезу и поче да се хлади, и даље гледајући на страну и не говорећи ни реч.

У скроз другом углу баште, остарели музичар, некада градска легенда, а сада у покушају да заради неки динар, седи на барској столици и покушава да на хармоници, старој изгледа колико и он сам, свира познате староградске мелодије. Глас му је храпав, огрубео од алкохола и дуванског дима деценијама удисаног по разним кафанама; речи појединих песама је изгледа почео полако да заборавља, али га осећај за штимунг и мерак ипак не оставља, па сваком следећом песмом погађа госте на „право место“ и све више њих му се придружује у лаганом певушењу свима познатих хитова.

Пиће је послужено; она узима своју чашу и само куртоазно је пружа ка његовој да наздраве. Пије лагано, и даље гледајући у страну, хладећи се лепезом и не проговарајући ни реч. У неком тренутку почиње да певуши заједно с остарелим музичарем, али јој он по очима види да то ради готово несвесно, док су јој мисли окупиране нечим другим.

Ни не труди се да започне разговор, зна да је узалудно. Већ данима је таква, замишљена, удаљена, помало љута – што на њега, што на живот. Неког посебног разлога за то нема, али у ствари има их милион и као да их је сваки дан све више. Не криви је, само жели да је разуме. Али она одбија сваки разговор, одбија да га пусти да јој се приближи, и емотивно и физички – вадећи се на врућину, сваке ноћи бежи на своју страну кревета, а у шетњи, уместо да, као раније, завуче своју шаку у његову или га ухвати под руку, привијајући образ уз његову надлактицу, својим малим прстом узима његов и несвесно корача поред њега. А он све време само жели да зна зашто.

Доносе и храну, и он је посматра како узима први залогај, затим и други, загледана у свој тањир, и даље без икаквог коментара. Онда се поново заваљује назад у своју столицу, држећи у једној руци чашу, у другој лепезу, и наставља да певуши.

У једном тренутку, осетише како почиње да дува благи ветрић, доносећи до њих дашак свежине и слаткаст, опојан мирис цветова липе.

Она у моменту зажмури и удахну дубоко. А затим пружи руку преко стола и затражи му цигарету. Она не пуши, али зна да запали цигарету-две када је или страшно нервозна или кад ужива. Вечерас није могао да каже о чему се ради.

Наставио је да је посматра док је лагано пушила, пијуцкајући (сада већ другу) чашу омиљеног вина, клатећи полуизувену папучу на стопалу прекрштене ноге. Мислима је и даље била ко зна где.

Кад је угасила цигарету, она поново удахну дубоко, снажно упијајући опојни мирис липе за који је знао да га обожава. Зато што најављује лето – њено омиљено годишње доба – и скорашњи одлазак на море – једино место где се осећа потпуно своја.

Конобар је дошао да покупи празне тањире и узме наруџбину за још једну туру пића. Остарели музичар и даље погрешно пева речи већине песама, али је расположење међу гостима већ на нивоу и неки од њих увелико падају у севдах, с подигнутим рукама, певајући углас.

Она тада нагло устаде, узе своју столицу, стави је поред његове и седе. Нежно га прстима ухвати за браду и окрену му главу ка себи. По први пут га те вечери погледа у очи, а затим рече: „Волим те. Немаш појма колико сам срећна што те имам.“

Није желео да речима квари тај тренутак. Само је ставио руку око њеног струка, а она се, по обичају, угнезди у његовом загрљају. Он је тада пољуби у чело, а онда наставише да заједно певуше староградске мелодије с остарелом, заборавном градском легендом храпавог гласа.

недеља, 20. јун 2010.

Јун. Субота. Јутро


Лежи на кревету, полако постајући свесна свега што је окружује. Не жели да отвори очи, чини јој се да ће поново заспати ако само буде жмурила чврсто. Али јунско суботње јутро је упорно – иако су на отворене прозоре навучене тешке завесе, до ње се ипак пробија лагана светлост. Покушава да је игнорише, забија главу дубље у јастук, уверава себе да је сигурно још врло рано. Наравно, требало би само да отвори једно око и мало окрене главу у страну како би видела да ли је у праву, али јутрос то уопште не жели – могло би да буде и подне, то је у овом тренутку било потпуно неважно.

Ипак, ни жмурити чврсто није од велике помоћи, јер сада лагано постаје свесна звукова који допиру од вани. Има ту свега, од цвркута птица и лавежа паса, до брујања мотора аутомобила и аутобуса који пролазе испод прозора собе и гласног довикивања продаваца с оближње пијаце. То је нешто чему не може да одоли – тим звуцима њеног града, кога обожава баш таквог какав је, ни велеград, ни касаба, али место које има дух и душу. Оно што већину других људи вероватно нервира, оно што би други назвали буком, њој измамљује осмех. И ствара неко необично осећање милине, које се полако шири негде из дубине њене душе и обузима јој цело биће.

Иако је сада већ потпуно будна, и даље се не помера. Преко недеље толико жели да може да спава само мало дуже, тако да јој изгледа као право светогрђе кад је у прилици да спава неограничено дуго, али се ипак пробуди релативно рано. Ипак, чини јој се да је напољу заиста диван дан, тако да би изгледало као још веће светогрђе кад не би истог тренутка изашла ван и једноставно уживала пуним плућима. И то постаје потпуно јасно већ следећег тренутка кад упорно суботње јутро баца пред њу и свој последњи адут – слатки, опојни мирис расцветалих липа из комшијиног дворишта. Тек томе не може да одоли и удише дубоко, у нади да ће упити што више те сласти.

У том тренутку осећа његову руку на својој бутини. И он се изгледа недавно пробудио, али такође није желео да се помера, или да не би пробудио њу, или зато што је био у врло сличном расположењу као и она. Он лагано помера руку навише, а затим приближава усне њеном врату и љуби је тамо где она то највише воли – тамо где јој кожа још увек бриди од ноћашњих пољубаца. Рука му нежно клизи преко њених бокова и стомака, а њену утробу пресеца онај оштар, али ипак диван осећај и она се извија, истовремено бежећи и привијајући се уз њега још више.

Рука му се зауставља тик испод њених груди и он је гласом још промуклим од спавања пита: „Чај или кафа?“

Она подиже главу довољно да образом очеше његову браду и мазно каже: „Нес! На тераси!“

среда, 16. јун 2010.

Čemu služe zlatne ribice (u tri boje) na mojoj stranici?

Jedan koristan savet koji ću sigurno da primenim na sebi:

Šta nas zlatna ribica uči o pisanju


Ako umesto odlaska na more ipak morate da pišete, onda je druženje sa zlatnom ribicom baš adekvatno.

By Tatjana Vehovec

Sećate li se simpatične ribice iz filma “Nemo” koja ima toliko kratko pamćenje da svaki put kada se nađe ponovo na mestu sa kojeg je krenula, usklikne radosno: Ovde nisam bila!

Nekoliko važnih stvari u pisanju sam naučila od sinovljevih zlatnih ribica. Njihova jedina mana je što ne mašu repom kad me vide, ali zato ne moraju tri puta dnevno u šetnju, pa su zaista vredne pažnje.

1. Početak pisanja: ovde nisam bila!

Svaki početak pisanja, bilo službenog pisma ili teksta za sajt treba da počne dobrovoljnom zamenom prvog užasa prvim oduševljenjem: ovde nisam bila! Sad ću super da se provedem! Kretanje kroz tekst, bez obzira da li pišete prigovor, izveštaj ili blog-post, treba da bude kao osvajanje novog prostora. Znatiželjno. Sa tim ushitom zbog mesta na kojem ranije nismo bili.


2. Proces pisanja: Plivam. Mir, molim!

Saveti iz akvaristike su nas naučili da ribice vole mirno, dobro osvetljeno mesto u kojem neće biti uznemiravane životom koji se odvija izvan akvarijuma. Da bi mogao da bude iznova oduševljen svojim zadatkom, onaj koji piše mora obezbediti sebi uslove da pliva kroz misli i tekst na miru.


3. Provera napisanog: ovde nisam bila!

Kada je tekst napisan, on mora da odleži, da bi potom bio pročitan novim okom. Baš kao zlatna ribica koja se vraća na isto mesto i oduševljeno konstatuje da je tu prvi put. Samo tako može da se uoči neka smisaona, semantička ili logička nepravilnost.

Nekome će utisak novog dati odštampan tekst, a neko voli da promeni monitor i pogleda napisano još jednom. Bez obzira šta vam je draže ili korisnije, napisan tekst svakako proverite još jednom pre objavljivanja ili slanja.

***

Kad ste umorni, posmatrajte ribice. Čitajte povremeno svoje stare tekstove i učite iz njih.

Zlatna ribica je zaista simpatična živuljka iako vam neće ispuniti želje. Za to vam je potreban pun lični akvarijum u banci. Koji ste napunili pisanjem, zašto da ne?


http://blog.kolegijum.com/2010/06/sta-nas-zlatna-ribica-uci-o-pisanju/

http://www.youtube.com/watch?v=gfgeIZyrIM0

субота, 5. јун 2010.

Савршенство несавршенства – несавршенство савршенства

Већ трећи дан на мом радном столу стоји букет од 15 ружа које сам, сасвим случајно, купила на пијаци кад сам прекјуче кренула да купим јагоде (које нисам купила јер ми се ни код једног продавца нису свиђале). Остала сам без даха кад сам их видела и прво што сам тада помислила, а што помислим и сваки пут одтада када их погледам, је да су савршено несавршене или несавршено савршене – у зависности од тога с које стране их посматрам.

Зашто су несавршене – јер нису оне вештачке, узгајане на плантажама, правих стабљика и уједначених латица, које се продају у цвећарама, већ оне ситне, „кривоноге“, препуне трња, порасле очигледно у нечијој башти (вероватно средовечне госпође која их је продавала – била сам толико одушевљена њиховом појавом да сам заборавила да питам); изгледа и да су их помало грицкале неке бубице или их је убио град – латице им делују помало „назубљено“; коначно, у недостатку одговарајуће вазе, ставила сам их у стаклену теглу од куповног ајвара, с које ме је, руку на срце, мрзело да скинем етикету – данас сам помало поправила утисак тако што сам целу теглу ставила у керамичку саксију, из које сад етикета вири само мало.

Зашто су савршене – јер има тачно по пет ружа розе, бордо и боје кајсије које праве феноменалну комбинацију (имам утисак да би се свеукупни утисак скроз покварио кад би била само једна више од било које боје); јер су, упркос „назубљеним“ и изгрицканим латицама, биле дивни пупољци који се сада пред мојим очима полако отварају у још лепше цветове; јер тако, у тој тегли у саксији, заузимају таман онолико слободног простора колико имам на радном столу; јер ми улепшавају ове суморне и кишне дане.

Савршено несавршене или несавршено савршене – није битно. Битно је да су ту и да ми пружају велико задовољство.

Кад сам први пут почела да записујем своја размишљања и осећања у виду оваквих малих цртица, бринула ме је само једна ствар – како ћу ја то, кад то сигурно неће бити добро, а камоли савршено, каква би свака писана „творевина“ требало да буде. У ствари, то је оно што ме је и годинама раније спутавало да се отиснем у те воде, све до тренутка док потреба за писањем, као неком врстом вентила за недовршене мисли и неизречене емоције, није превладала све дотадашње страхове. Сада знам да су моје приче исте као и моје руже – није битно шта ко о њима мисли, није битно ни колико ме коштају, битно је само да су ту и да ми пружају велико задовољство.

Нешто врло слично сам данас прочитала и у текстовима два савремена домаћа аутора чије радове већ неко време с великим интересовањем пратим – Дејана Стојиљковића и Жане Полиаков. Свако на себи својствен начин, наравно, али обоје су дошли до истог закључка – није битна форма, битна је суштина; није важан писац, важна је прича. Већ сам почела да се питам каква је то случајност да истога дана када ми је (препорученом поштом) стигао дуго ишчекивани примерак Жанине књиге“Lovemarks”, у „Вечерњим новостима“ буде објављен текст мог суграђанина с врло јасном поруком израженом већ у самом наслову („Прича о причању“), кад се сетих да је баш Жана у свом последњем тексту на њеном Journalogoue-у (којим је и обавестила своје читаоце да се књига коначно нашла у продаји) писала о томе како је убеђена да случајности не постоје... Могу рећи да се слажем и да сад знам да заиста није случајно што пре неки дан нисам купила јагоде, али јесам моје (не)савршене руже.

На крају, морам да вам одам једну малу тајну: са пола пута сам се вратила да купим још један букет. Овај је већ био потпуно другачији од првог – такође петнаест ружа, али само розе и бордо и (барем ми се тако чини) уједначенијих и правилнијих цветова. Он је „само“ савршен – прелеп, у правој вази и стоји на још лепшем месту – на столу испод прозора у спаваћој соби, тако да је прва ствар коју видим ујутру кад се пробудим и последња увече пре него што угасим светло.

Иако је диван, нисам писала о њему, а мислим и да знате зашто. Он је нешто чему, у овом тренутку, могу да се дивим, али не и да се с њим поистоветим. Не само моје руже и моје приче – и ја сама сам савршено несавршена и несавршено савршена и САВРШЕНО СРЕЋНА због тога.


ПС http://www.zanapoliakov.com/zanapoliakov.com/Journalogue/Entries/2010/6/1_Lovemarksili_jos_jedna_knjiga_o_zbunjenosti.html

четвртак, 3. јун 2010.

http://www.facebook.com/group.php?gid=128615687164837&ref=mf#!/group.php?gid=128615687164837&v=wall&ref=mf

Нишлијски МЕРАК , Ниш и Нишлије ( са Калчу )
Related Posts with Thumbnails