ЂАВОЉА ПОСЛА

Није имала појма шта да очекује од тог путовања. Али, ако се место зове Ђавоља варош, нема шансе да може да буде добро. Где се уопште то налази, кад морају толико да се клацкају до тамо у грозном аутобусу? А шта ако њен мобилни не буде у домету, како ће онда да се дописује с френдицама. Као да није довољно што је на цео дан морала да се одрекне Фејса! Мада, покушаће да се улогује преко мобилног, па мора да апдејтује свој статус!

Питала се чија ли је ово глупа идеја била да се традиционални излет за читаву фирму организује у ову забит. Нису ли могли да нађу нешто ближе и мало урбаније? Па сигурно има таквих места... није могла да се у тренутку сети ниједног али била је сигурна да их има. У ствари, није јој било јасно што ли су уопште организовали овај пут, кад већ нису могли да их пошаљу негде како треба.

И шта је, уопште, Славица подразумевала под тим кад јој је рекла да „одлазак на излет, званично, није обавезан, али да се, незванично, неће баш благонаклоно гледати на недолазак!“ Могла је да каже да је болесна и да не иде, већ да лепо проведе дан код куће. Славица каже да шефови гледају на ово као на неку врсту „тим билдинга“, јер ове године нису у могућности да организују нешто више. Ма да! Да фирма има прави тим, он би одавно био набилдован! Кад смо већ код тога, данас ће морати да прескочи и свој редовни ворк-аут у џиму!

Понела је макар свој ај-под, а он је пун музике (додуше оне што слуша док џогира, није баш за опуштање у аутобусу), ваљда ће јој помоћи да се мало забави док не стигну у ту Ђавољу варош. А можда успе мало и да задрема. Јесте да никада није могла да спава у аутобусу, али то је сада можда и најбоље решење, макар неће морати да слуша колеге који с узбуђењем говоре о томе како иду да виде „светско чудо“. Није имала појма о чему говоре, али је била сигурна да тамо нека гомила камења сигурно не може ни да приђе светском чуду.

Док су колеге пристизале и смештале се на своја места, посматрала је ко се све ту нашао. Није била баш задовољна саставом друштва у том аутобусу, јер није било никог кога је она сматрала иоле интересантним, као ни никог од шефова. Они су сви били у другом аутобусу. У овом је била смештена „проста радна снага“ – маркетинг, ејџ-ар, финансије, информатичари.

Кад су коначно кренули, успела је да се мање-више удобно смести, ставила је слушалице у уши, подметнула јастуче под главу и решила да пошто-пото заспи јер није могла да слуша шта је досадни водич имао да каже.

И таман је и успела да задрема, немајући представу колико је времена уопште прошло, кад је Славица, која се све време врпољила на седишту поред њеног, гурну и рече:

- Еј, идем ја напред, хоћу да седнем поред оног згодног Владе из ај-тија, да мало попричам с њим. Мислим да имам шансе код њега, већ неколико дана ме као нешто мува, мада то онако... као... знаш. Идем да испитам како ту стоје ствари. Теби неће сметати да онај његов колега, како се беше зове, дође да седне ту поред тебе. Знам да уме мало да смара, али ти ионако спаваш. Јел` важи? Ајде буди срце!

И пре него што је успела било шта да каже, Славица је већ одлепршала до Владиног седишта, подигла смор-колегу с његовог места и прстом му показала да може да иде и седне да поред ње. Није је много било брига о коме се ради, кад већ мора да трпи труцкање аутобуса, трпеће и смор-колегу, али под условом да је не дави неким безвезним причама.

Кад је дошао до ње и рекао јој, прилично незаинтересовано, „ћао“, жацну је нешто у стомаку кад је схватила да се ради о типу који је изгледа и не воли баш много. У том одељењу се, иначе, сви жешће ложе на њу, па кад оде код њих да јој заврше нешто, а они се просто утркују ко ће да јој помогне. Поломе се, што се каже. Сви, осим њега, који неће ни да је погледа, крије главу иза монитора, преврће неке папире... кад боље размисли, није сигурна ни да ли га је икад чула да каже нешто, осим што, као сад, промрмља неку реч поздрава.

Сео је на седиште поред ње, али се видело да му је помало непријатно. Није ни њој било сасвим све једно, али је решила да га игнорише, као и он њу толико пута раније. Поново се завалила у седиште, трудећи се да се намести што удобније, појачала је музику на ај-поду и затворила очи.

Али, нешто јој није дало мира. Као да ју је нека чудна сила терала да погледа у његовом правцу. Трудила се да игнорише ту потребу, али није успела, па је на тренутак отворила једно око и бацила поглед према њему.

Он је сада седео мирно и гледао у камен који је држао у рукама (није јој баш било јасно одакле га је извукао, није приметила да га је имао у рукама кад је дошао). На први поглед, била је то каменчуга к`о свака друга, али је он с таквом фасцинацијом гледао у њега, превртао га, окретао, заглеђивао са свих страна, да није могла а да не обрати боље пажњу. Кад је мало боље загледала, видела је да камен има врло необичну жућкасто-црвенкасту боју, али је уједно знала и да то није разлог због ког се њен сапутник тако задубио у његово посматрање. Исти онај чудни осећај који ју је малопре натерао да отвори очи и погледа га, сада ју је натерао да скине слушалице с ушију, придигне се и загледа у тај необичан предмет у његовим рукама. Није разумела зашто, али је осетила да то мора да уради.

Почела је већ непристојно да зури у његове руке, кад се он окрену према њој и рече:

- Овај камен сам покупио у Ђавољој вароши кад сам први пут био тамо. Било је то пре ове читаве приче о „светском чуду“ и тог чуда што су сад направили од тог дивног места. Ови ће да нас воде горе-доле ко мечке, само да нам узму паре, али ако хоћеш, могу да те одведем на места на која не воде туристе, да ти покажем да магију тог места не чине само камене скулптуре.

Кад је почео да говори, остала је потпуно затечена звуком његовог гласа. Толико је била занета њиме, да јој је требало неколико тренутака пре него што је схватила шта јој говори. А онда је, на потпуно лично изненађење, рекла:

- То би било баш супер!

* * *

Остатак пута, провела је пажљиво слушајући његове приче не само о Ђавољој вароши, већ и о многим другим местима које је посетио с друштвом љубитеља природе чији је био члан. Причао јој је о пећинама и планинама широм Србије које је посетио, као и о неким местима у источној Србији где су неки подруми за производњу вина, „пивнице“ или „пимнице“, ако је добро запамтила. Упијала је сваку његову реч, не могавши да верује да ће бити тако заинтересована за било шта што би јој он имао рећи о природи, планинарењу, излетима. А он је то тако лепо описивао, уз честе духовите опаске, да то никако није могло да јој буде досадно.

Кад су стигли на одредиште, повео ју је за руку и одвео на другу страну, пустивши да читава група прође с водичем, а затим је одвео да јој на миру покаже напуштена рударска окна, извор где је вода црвена као рђа, „ђавоље“ дрвеће, испреплетано и изувијано на готово немогуће начине. Испричао јој је легенду о вили и сватовима који су желели да венчају брата и сестру, а затим јој је и „стручно“ објаснио како су настале те камене фигуре. А кад су се њихове колеге, уморне од пута, сјатиле у ресторан на освежење и ручак, одвео ју је до самог врха брда с ког се виде „камени сватови“ и направио неколико одличних фотографија, говорећи јој да у том окружењу изгледа баш као вила која их је такве направила.

Она се без прекида смејала тим његовим причама и за сво то време није ни један једини пут погледала у мобилни телефон, није прочитала ни један СМС (а било их је десетак, френдице су се бринуле за њу) и није јој пало на памет да треба да апдејтује свој статус на Фејсу.

У повратку су поново сели једно поред другог (мада се Славица бунила, јер од њеног мувања с Владом није било ништа, па није више могла да седи поред њега). Наставио је да јој прича о својим другим интересовањима: музици (свирао је гитару у једном бенду), фотографији (отуда и оне дивне фотке), књигама и помало писању. И даље га је пажљиво слушала. Повремено би јој пало на памет како је он баш супер лик, да је баш згодан и много паметан, а он би јој већ следеће секунде одвукао пажњу неком новом причом.

У једном тренутку јој је рекао:

- Добра си ти. Свиђаш ми се. Остављаш утисак неке напуцане девојке, знаш оне што су им паре најбитније у животу и што мисле да цео свет мора да се врти око њих, али видим да у суштини ниси таква. Знаш, до данас ми и ниси била много симпатична, кад год би долазила код нас у канцеларију, избегавао сам да с тобом разговарам, али сад видим да уопште нисам био у праву. Да ли би... хм... да ли би хтела да следећег викенда изађемо?

С осмехом је одговорила:

- То би било баш супер!

Није јој баш било сасвим јасно шта се то данас догодило, али је сумњала да су у питању нека ђавоља посла.

НЕКО ТВОЈ И ТИ ЊЕГОВ

oбјављено у магазину "СЕНСА", у новембарском или децембарском броју (2009. наравно)

„Пријатељ, ако је онај баш баш прави, увек је топла лековита пилећа супица која нам угреје срце. Њему без стида признајемо и оне ствари о себи које ћемо ретко открити чак и вољеној особи. У љубави увек мало калкулишемо, стрепимо, показујемо лепши профил. Често осећамо страх, нервозу и неразумевање, мада љубав цвета, можда тад баш и највише.

Али ту је твој пријатељ да зацвилиш или да се похвалиш, угњавиш га својим дилемама, да упоредите искуства, да ти осветли проблем и са друге стране, да му размажеш своје срце по длану као пекмез, да ти отпусти вентил када се осећаш као експрес лонац, да те подсети, опомене, изгрди, поврати ти самопоуздање, предложи решење или просто – само саслуша.“


једна Снежана

Кишни матине

Седим у соби поред прозора и занимам се новостима с интернета. Киша пада од јутрос као да је јесен, а не средина маја месеца. А тако је и хладно. Киша добује по лиму крова, а звук делује успављујуће исто као и читава атмосфера, осим у тренуцима када толико појача да се то добовање претвори у праву тутњаву, па је и помало застрашујуће.

Гледам кроз прозор, мада и немам бог зна какав поглед. Кров зграде прекопута, с пар димњака и телевизијских антена. И моји мали бодљикави лепотани, које сам покушала да заштитим од кише тако што сам их приближила уз само окно прозора (баш су ми лепи, пу-пу, изгледа да ће један ускоро да процвета, чини ми се да има два пупољка – први пут цвета код мене, па још не знам). Е да, и зелено светлеће црево дуж ограде терасе, остало још од новогодишње декорације – угасили га средином јануара, али га нису скинули – местимично попустило, ваљда од сунца, а сада су на њему тако правилно начичкане капљице воде да подсећа на неку тестеру, али с бисерним зупцима, као за сечење стакла или неког драгоценог метала.

Не волим кад пада киша, а нарочито не када пада тако много и често као ове године. Али постоје ти тренуци када је напољу пљусак, а ти седиш у соби и онда бациш поглед кроз прозор, као ја сад, и видиш како је напољу све мокро и никакво, а теби на тренутак буде лепо јер си сигуран ту унутра и срећан си што не мораш да будеш тамо негде напољу на тој грозној киши.

А тако је и у животу, зар не? Лепше је кад се повучеш у себе, у свој мали свет, малу чаурицу, где је све удобно и сигурно, него да будеш out there где су и злоба, и зло, и завист, и љубомора, и хиљаде других опасности. Зато си срећан кад се тако затвориш, зачауриш и заштитиш себе од повреда сваке врсте.

Али, да ли си заиста срећан? Да ли заиста можеш да заштитиш себе од свог зла овог света тако што ћеш се затворити у свој свет? Јер, ако већ дижеш ограду око себе да се заштитиш од лоших ствари, самим тим ни оним добрим стварима не дозвољаваш да допру до тебе. Ако не пушташ људе да допру до тебе, из страха да ће те повредити, онда не можеш то да дозволиш ни онима који те желе волети.

Е па, да се случајно не би десило да то некада заборавим, овог тренутка излазим напоље на кишу, да правим друштво мојим бодљикавим лепотанима и да заједно с њима киснем. Идем да им мало причам да би ми што пре процветали. А и поглед је много бољи с терасе него што је овај с прозора.

Obnavljanje živote radosti

Jadranka Boban Pejić, magazin „SENSA“, april 2010. godine

„Kad se strah, briga ili neprijatnost uvuku u naše svakodnevno bivanje, onda se osećamo stisnuti, pritisnuti, a time nam se svakako menja i percepcija, tj. način na koji doživljavamo i sebe i druge. Sužavanje percepcije dovodi do toga da prilike i vedre pojave oko sebe manje vidimo pa nam se čini da nemamo izbora. (...) Sužavanje i zatrpavanje sopstvenog unutrašnjeg prostora ne događa se odjednom. Često je neprimetno. Iz dana u dan, malo po malo, gubimo deliće prostora nesvesni da tako umanjujemo i gubimo životnu radost ili ono što osećamo kao sopstvenu energiju i snagu. (...)

Zato umesto da plivate između krajnosti, zastanite barem jednom tokom dana i zapitajte se šta biste mogli da uradite a da vas zaista raduje. I uradite upravo to! Ulaganjem vremena u sebe vreme se ne smanjuje već povećava! I dozvolite sebi ponekad da ne radite ništa uprkos tome što vas možda čeka mnogo obaveza. Zašto čekati da se razbolimo ili budemo potpuno iscrpljeni pa da počnemom sebe tretirati bolje i nagradjivati se pogledom na lepo cveće, bogatom čorbicom, prijatnom kupkom ili sa sat-dva više provedenih u krevetu? Uživati redovno u ovakvim darovima života velika je pomoć u očuvanju dobrog zdravlja. (...)

To znači da bi na trenutak trebalo da oslušnemo i osvestimo sopstveno telo, usmerimo pažnju na njega i osetimo ga, osetimo život u svakom delu i svakoj ćeliji i pratimo protok daha. Šta god nam se pritom pojavi kao misao ili osećaj trebalo bi da prihvatimo, ali i da osetimo da smo još mnogo više od toga. Da, brinem, da, strahujem, da, ljuta sam, ali to nije sve što jesam – još sam mnogo više od toga. Gotovo u istom trenutku osetićemo otvaranje prostora i razređivanje osećaja stisnutosti, ali i oslobođenja od teških emocija i ustaljenih navika.“

Između ljubavi i mržnje II - 9.5.2010.

Мрзим те! Страшно те мрзим! Много! Мрзим како никад никог раније нисам мрзела! Мрзим те јер си такав какав јеси, јер си од мог живота направио оно што је он сада, а што ми се нимало не допада. Мрзим чињеницу да си уопште постао део мог живота и то што сад он уопште нема смисла без тебе. То што могу да га поделим (и делим га) на време пре и после тебе. Мрзим кад ме овако игноришеш као сада, кад ме „кулираш“, кад ме „испаљујеш“ и „откачињеш“ због ко зна кога или ко зна чега. Мрзим начин на који ме гледаш, било уживо, било са слике коју увек носим са собом и које не могу и не желим да се отарасим. Једноставно, мрзим те!

Волим те! Ма какви волим, обожавам те! Волим те како никад никог раније нисам волела! Волим те баш због тога што си то што јеси, волим те јер си ушао у мој живот и постао његов саставни део, неопходан чинилац, без ког он не би ни имао смисла. Волим тренутке кад знам да сам ти цео свет, кад знам да само на мене обраћаш пажњу, када ти је све што кажем и урадим једино важно, кад су ти једино важна моја срећа и задовољство, кад сам ти једино важна ЈА! Обожавам твој длан на мом образу, обожавам место на твом рамену на које спуштам главу, обожавам кривину твојих леђа под мојим прстима. Волим како ме гледаш и волим кад ме гледаш. Једноставно, волим те!

Кад дођемо дотле да се границе бришу, да постајемо једно у сваком погледу, кад почнемо да се питамо шта је битније – ментално или физичко спајање, и да ли је уопште једно без другог могуће, да ли смо тада постигли свој циљ или схватамо да смо тек на почетку?

* * * - 19.04.2010.

* * *

Večeras želim da pišem, potrebno mi je pišem, jer sada već znam da je to jedini način da izađem na kraj s ovim kovitlacem što me izjeda iznutra. Imam utisak da je svaki put sve jači i veći i teži, sada ga čak i fizički osećam kao neki tupi, nedefinisani bol, tu negde u utrobi, odmah ispod grudi. Boli, čupa, kida... ne znam više ni sama, da li je zaista svaki put sve jači ili ga ja samo sve teže podnosim.

Htela bih večeras da pišem, verujem da će mi od toga biti lakše, ali reči kao da su presušile. O čemu da pišem? Šta da kažem što već nisam rekla, što već nisam pretresla uzduž i popreko? Naročito kad, uprkos tome, boli i dalje, kovitla u duši, i to svaki put sve jače.

Hoću da pišem, ali možda je i nemoguće da u reči pretočim ono što trenutno osećam. Jer, kako opisati PRAZNINU? Sad znam, ono što boli ovako tupo nije više ni (bezrazložna?) tuga, ni mržnja, ni razočaranje, ni beznadežnost – ne, kroz sve sam to prošla i nije bilo ovako. Sad je ostala samo prazna duša, bez želja, bez očekivanja, bez stremljenja. Skoro pa skroz prazna.

Kažem skoro, jer kad pogledam duboko u nju, kad pokušam da je okrenem naopako da iz nje istresem i poslednju trunku osećanja, ono što nalazim na samom dnu je osećanje dužnosti. Polazim od pretpostavke da je to osećanje dužnosti prema mojim najbližima, ali u trenutku shvatam da je to ipak nešto još ozbiljnije – dužnost prema samoj sebi. Shvatam u stvari da sam sve vreme sama sebi dužna da budem ono što zaista jesam, dužna da se ni pred kim ne pretvaram i pokušavam da budem nešto drugo. Da se nikome ne pravdam i ne izvinjavam zbog toga. Ako već sve što radim, koliko god delovalo smišljeno i promišljeno, ipak dolazi upravo s tog mesta koje sada toliko boli, da nikome ne moram da objašnjavam zašto je to tako. Da ne osećam krivicu, pritisak i grižu savesti!

Kad stvari postaviš tako, kad shvatiš šta je to što te u stvari boli, neznatno olakšanja dolazi odmah. Ne bih baš tvrdila da manje boli, ali se sigurno lakše podnosi. Vajda je najbitnije shvatiti da uvek postoje usponi i padovi, manji ili veći; nekad su to samo oscilacije u raspoloženju, nekad životne krize, nekad smak (našeg malog) sveta. A još bitnije je shvatiti da ne samo da i najduže putovanje počinje najmanjim korakom, nego i da je svaki sledeći korak isto toliko važan kao taj prvi i da ne smeš sebi dozvoliti da staneš, čak iako se usput umoriš i posustaneš.

Čak iako na svakom koraku moraš zastati malo kako bi ponovo pronašao sebe (to re-invent yourself, to je izraz koji tražim), to nije ništa strašno, zar ne? Možda ćeš zbog toga malo duže putovati, ali je sigurno da će utisci s takvog putovanja biti intenzivniji. Nećeš moći da kažeš da si kroz život projurio. Doduše, može predstavljati „mali“ problem ako negde usput zaboraviš gde si to u stvari krenuo, ali, bože moj, da li je baš toliko strašno okrenuti se i nastaviti u nekom drugom pravcu, ka nekom drugom cilju?

Znam da ironija u celoj priči leži u činjenici da možda neće proći ni jedan dan a mene će u nekom trenutku ipak žacnuti neki osećaj krivice, neka potreba da se sklonim, izmaknem, ustuknem, povinujem se tuđoj želji. Nisam ni mislila da će sve ovo ići tako lako.

Pošto inače imam problem da verujem sama u sebe i u ono što sopstvenim snagama uradim, sve ovo mogu lepo i da zaokružim tuđim rečima: „Glavu gore golubice, daleko su daljine, visoko su visine, ima još puno letova.“ Budem li ovo često imala na umu, naći ću snage za svaki sledeći korak, sve dotle dok se ovo putovanje ne pretvori u pravi let.

PS: Da li je ovo pravi korak ka tome da postaneš „zvezda“ u filmu svog života?

Kolekcionar zagrljaja - 20.03.2010.

Znam barem dvoje ljudi (mada verujem da ih ima mnoooogo više) koji će mi istinski zavideti kada na početku i ove priče budem rekla da sam ponovo spavala do kasno u sred radne nedelje i da je to bilo još jedno jutro kad nisam imala ama baš nikakvih obaveza, te sam ponovo mogla sebi da priuštim lagano buđenje, uz dugo meškoljenje po krevetu. Naravno, najbolje u svemu je što se sve to odvijalo u domaćoj atmosferi, u našem stanu, u mom gradu, u trenutku dok su zvuci s ulice dopirali do mene zajedno s dugo očekivanim zracima sunca (inače, to je jedna od stvari koje me svaki put iznova oduševi – činjenica da iz spavaće sobe mogu, ako želim, da čujem i užurbane zvuke života u velikom gradu, ali i cvrkut ptica, lavež komšijskih pasa i druge zvuke prirode – jedna od najvećih privilegija života u našem delu grada, ali to je ipak tema za neku drugu priču).

Da li zato što me je već uveliko ponela groznica oko pisanja ovih mojih malih ispovesti, ili zato što sam prethodne večeri zaista zaspala u njegovom naručju, a tog jutra, pre njegovog odlaska na posao, dobila uobičajeni poljubac kao deo našeg malog tajnog jutarnjeg rituala, tek ponovo sam u tom trenutku počela da razmišljam o zagrljajima. Postajem li opsednuta tom temom, zapitala sam se, dok mi je kroz glavu prolazio film svih zagrljaja koje sam dobila (ili pružila) u prethodnih nekoliko dana. Šta je to u vezi sa zagrljajem što me toliko fascinira? Zašto mi toliko znače? Na ta pitanja nisam imala odgovor, ali sam u tom trenutku, osetivši kako me preplavljuje neka neobična mešavina sreće i zadovoljstva, odlučila da postanem kolekcionar zagrljaja! Da počnem da ih sakupljam, budući da oni za mene jesu istinski dragoceni, i da zatim iz njih crpem snagu i inspiraciju onda kada mi budu potrebne.

Zazvučalo mi je to u trenutku pomalo smešno, ali rekoh sebi: „Što da ne! Uzmi papir i olovku i zapiši detalje o svakom trenutku koji je u tebi izazvao emocije zbog kojih se sada ovako lepo osećaš. Pa da vidimo šta će od svega da ispadne.“

Dobro, onda bih mogla da krenem ovako nekako:

„Kolekcija zagrljaja (prvi primerci sakupljeni u nekoliko dana sredinom marta, kada je posle dugih meseci hladne i sumorne zime počelo da otopljava, kako vani, tako i u mojoj duši):

• Zagrljaj na vratima, nakon što se ponovo nismo videli 20 dana, ali ovoga puta je taj period, posle dužeg vremena, protekao bez svađa, prepucavanja i razmirica – prijatno, utešno i uvek uzbudljivo.
• Zagrljaji mojih sestričina – iskrenost dečije ljubavi je nešto što se ne može ni opisati, niti uporediti s bilo čim. Zato je tu svaki komentar izlišan.
• Zagrljaji bliskih prijateljica – znam da im je iskreno stalo do mene i da su zaista zabrinute zbog svega što mi se dešava. Isto, uostalom, važi i za mene kad su one u pitanju. Tim zagrljajima sam dobila mnogo razumevanja i podrške, mnogo utehe.
• Zagrljaj veoma bliskog prijatelja koga nisam dugo videla – još ako kažem da je to osoba koja zajedno sa mnom „boluje od teškog oblika telepatije“, neko ko mi je mnogo pomogao onda kad mi je najviše trebala pomoć i ko je, uprkos fizičkoj udaljenosti, bio tu za mene u po dana i po noći, onda mi se čini da je i tu svaki komentar suvišan. Jednostavno je fantastično znati da takvi ljudi postoje u tvom životu. A čini mi se da zagrljaj i jeste pravi način na im to pokažeš.
• Zagrljaj na vrhuncu strasti – dok vodimo ljubav, sve drugo može (i treba) da se menja, samo ne taj trenutak kad zadovoljstvo dostiže svoj vrhunac, kad se privijamo jedno uz drugo kao da želimo da izbrišemo granicu između naših tela, kad kroz zagrljaj težimo da i psihički i fizički postanemo jedno (a uskoro, nadam se, i stvorimo jedno malo biće).
• Zagrljaj dok tonemo u san – nešto što do sada nismo često praktikovali, ali što bi moglo da u sred ove opšte gungule postane još jedan mali zajednički ritual. Neka vrsta sebičnosti i samoživnosti nas je u tome do sada sprečavala. Sada smo izgleda shvatili da se takvih stvari moramo rešiti ako želimo da nastavimo dalje. Reći ću samo da sam, dok je spavao s glavom na mojim grudima, a moji prsti nesvesno prolazili kroz njegovu kosu, shvatila da ništa nije nemoguće u našoj priči, jer moja ljubav prema njemu zaista nema nikakvih granica (ili ih je barem jako teško uočiti).“

Tog prepodneva, nakon što sam napravila ovaj mali popis, spremila sam se i izašla iz stana. Dok sam šetala gradom, gledajući svoj odraz u izlozima prodavnica, imala sam utisak da hodam odlučnije i vedrije nego inače, visoko podignute glave. Kao da je iz mene zračilo neko neobično osećanje zadovoljstva. Obaveze, koje inače smatram zamornim i teškim, završila sam bez mnogo muke i brže nego inače. Uz put, svako malo bih se nasmešila, jer bih se ponovo prisetila nekog detalja iz moje nove male lične kolekcije. A mogla bih da se zakunem da je bilo prolaznika koji su me gledali ispod oka, neki sa čuđenjem, neki, čini mi se, sa zavišću. Šta više poželeti?!

Između ljubavi i mržnje - mart 2010.

Ponovo hladno i sumorno jutro. Zvonio je budilnik, ali nisam morala da žurim s ustajanjem, mogla sam da provedem još koji minut pod toplim pokrivačima. Opet onaj magični trenutak između sna i jave i opet jedan zagrljaj izvire odnekud iz sećanja. Ruka prebačena preko mog struka i topli dah na vratu. A onda gotovo da sam osetila i blagi poljubac. I novi dan je počeo.

Čak i onih malobrojnih noći koje provedemo zajedno u krevetu, nikada ne spavamo zagrljeni ili pod istim pokrivačem. I posle najdivnijih trenutaka, punih nežnosti i strasti, okrene se svako na svoju stranu i prepusti se snu. Ponekad se samo držimo za ruke, ali to traje tek koji minut, jer nam je oboma toliko dovoljno da posle (najčešće) ubitačnih dana za nama, zaspemo. O zajedničkom buđenju da i ne pričam – još je ređe i još dragocenije. Psiholozi iz ženskih magazina kažu da to znači nedostatak međusobne komunikacije i empatije. Ja sam oduvek tvrdila da se radi o navici i umoru.

Razmišljam o tome da smo, od kako su stvari krenule da se razvijaju u pravcu situacije u kojoj se sada nalazimo, počeli da živimo između ekstrema – nikad jedno drugom nismo rekli toliko teških reči, niti doživeli lepše i strastvenije trenutke zajedno. Nikada nismo bili toliko grubi niti toliko nežni jedni prema drugom. Kao da živimo između ljubavi i mržnje.

Šta je uopšte potrebno da bi nekoga mrzeo? Koliku nepravdu treba neko da ti nanese, koliko da te povredi, da bi mogao reći: „Da, mrzim ga!“ Iako sam u životu bila žrtva mnogih nepravdi, ne mogu reći da bilo koga zbog toga mrzim. U najboljem slučaju, prema takvim ljudima osećam žaljenje, u najgorem gađenje. Trudim se da im ne pridajem veliki značaj u životu.

Da li Njega, posle svega, mogu da mrzim? Nikako. Takvu opciju ne mogu ni da zamislim. Mada, ne mogu ni da ga žalim. Samo ga razumem.

„Nisam ja tako jak kao ti. Nisam mogao a da ne pustim nekog drugog u svoj život“, ponovio je ko zna koliko puta. „Nisam jača, ti si bio hrabriji“, pomislila sam svaki put, ali to nikada nisam izgovorila. Ono što jesam rekla je: „Ne smeš sada da budeš kukavica, sada moraš imati hrabrosti da raspetljaš do kraja čvor koji si zavezao“. Ali na žalost, ispao je kukavica.

Ne mrzim ja njega, ali se ponekad neizostavno pitam mrzi li on mene. Da li u trenucima kad me optužuje da sam jedino ja kriva za sve što nam se događa, oseća negde duboko u sebi mržnju koja ga i tera da uradi sve to. Kako drugačije objasniti tu stalnu potrebu da me iznova povređuje svojim rečima i postupcima. Da, taman kad mislim da su stvari krenule nabolje, ponovo zapodene svađu oko nečega što smo odavno raspravili, ali mu se svaki put vraćamo sa još većim žarom sa svađanje nego prethodni put.

Nebrojeno mnogo „izvini, nisam tako mislio“, „bio sam ljut, pričao sam svašta“ i sličnih objašnjenja i izvinjenja, ne može da ispravi ono što je učinjeno. Pa čak i da zanemarim sve izgovorene reči, dela su ta koja mnogo više bole. Svaki izbegnuti poljubac, svaka okrenuta leđa, svaki skrenut pogled, ostavljaju ožiljke na duši koji nikad neće do kraja zarasti. „Mrzi li me baš toliko?“ pitam se svaki put. „Mrzi li on sam sebe posle toga?“ Još uvek ne nalazim nikakav odgovor.

Oproštaj u srcu lako je naći (oproštaj za druge - za sebe, baš i ne, ali to je već neka druga priča). Zaboraviti i ostaviti sve iza sebe, to je mnogo teže. A treba li se uopšte truditi da se nešto zaboravi, koliko god loše bilo? Hoće li u našem slučaju biti dovoljno to što sam oprostila, ili će ono što ne mogu da zaboravim ostati kao neka trunka koja će večito trovati naš odnos, kakav god on u budućnosti bio?

Ni na ova pitanja trenutno nemam odgovor. Ostaje mi samo da se nadam ili bolje rečeno, da mu verujem na reč, da će sve biti drugačije jednom kad budemo u prilici da svake večeri tonemo u san jedno pored drugog i češće se budimo s njegovom rukom oko mog struka i toplim dahom na mom vratu.

Poljuljano poverenje je najteže vratiti i tu ni jedno ni drugo ne smemo biti kukavice.

3. mart 2010. godine, 23:00 h – kao odgovor „skeptiku po pitanju ljubavi“ (nemoj odmah da se ljutiš, svako ima pravo da pogreši)

Dakle, rekao si: „Pisaćeš ti još (i citiraćeš me još koji put, sigurno). Takav si put izabrala da ćeš sigurno još pisati.“ I bio si u pravu – nije prošao ni ceo sat, a ja sam već uzela olovku u ruke (da, ovo zaista zapisujem u svesci, na kolenima). Možda u ovome nađem dobar izduvni ventil, a ako ništa drugo, pomoći će mi da uvedem malo reda u haos koji mi, sad već hronično, vlada u glavi.

Kao što rekoh, nikada nisam baš umela da svoja osećanja pretočim u reči. Uvek je bilo mnogo lakše ponašati se u skladu s njima – smejati se kad si srećan, plakati kad si tužan i povređen, činiti gomilu glupih sitnih gestova kad si zaljubljen, napiti se kad misliš da ne možeš više da izdržiš. I kad te pitaju šta ti je, da im lepo odgovoriš „Ništa!“ Čak i kad sam uspevala da se „otvorim k’o knjiga“, da dozvolim sebi da budem „izuvena iz cipela“ kako ja to kažem, bilo bi to uvek nalik na bujicu koja bi nezaustavljivo pokuljala iz mene i stvari bi posle toga bile još teže i komplikovanije nego što su bile pre toga. (Sećaš se, uostalom – danima, mesecima, ni reči, a onda u toku jedne večeri – tras! – ceo život na videlo, duša na dlanu, srce na izvol’te).

Tek jedan novi izazov stavljen pred mene – potreba da se jednim SMS-om (ili u najboljem slučaju u par rečenica chat-a) iznese suština onoga što bi inače bilo sasvim jasno (i za šta reči možda ni ne bi bile potrebne, već bi i jedan međusobni pogled bio dovoljan) – pokazao mi je da takvo traženje suštine može biti od velike pomoći kad je potrebno dovesti vlastite misli u red. Drugim rečima, uraditi ono najteže – razumeti sam sebe!

Zato sam večeras sela ponovo da pišem – ima još mnogo toga što duboko u sebi još ne razumem, a od toga zavisi jedna velika odluka u mom životu. Možda se sve ovo na kraju svede na to da ja samo tražim opravdanja za odluku koju sam već donela, ali čak i ako bude tako, nema veze – opet bi poslužilo svrsi (i bilo bi u svakom slučaju manje opterećujuće i dosadno, a ruku na srce i jeftinije, od gomile SMS-ova i dugih telefonskih razgovora koje sam do sada isključivo praktikovala – mada, da se razumemo, njih se ne odričem. Kako bih drugačije došla do divnih delića tvoje filozofije koje bih onda mogla da citiram i oko njih ispletem čitavu priču. Uostalom, držim te za reč. „Uvjek i u svakom momentu“, rekao si.)

Ovo ipak nije priča o odlukama i nedoumicama, već o potrebi da se priča ispriča (ili zapiše), o osmehu na licu i leptirićima u stomaku. Priča očigledno sama nalazi put, biva ispričana onda kad za to bude pravi trenutak. Da nije tako, zašto bih ja, koja nikada nije verovala u „Dragi dnevniče,...“ ili savete tipa „staviti sve na papir u dve kolone – za i protiv“, rešila da ispričam priču o sećanju na jedan zagrljaj. I još bitnije, zašto bih je ispričala baš sada.

Jednom ispričana, priča je poslužila svrsi – svako ko ju je pročitao mogao je da u njoj pronađe neka od objašnjenja koja sam ostala tu i tamo dužna, ali i da pronađe po mali delić sebe. Onog trenutka kad je „izašla u svet“, priča je postala i svrha sama po sebi – krenula je da živi svoj život, nezavisno od mene kao njenog tvorca. I kada je, kao takva, izazvala (na svi sreću uglavnom pozitivne i očekivane) reakcije, to onda jeste bio trenutak za osmeh na licu u leptiriće u stomaku. Stvorila sam nešto jedinstveno, neponovljivo, a uz to, izgleda, i lepo.

I ova trenutna priča pronalazi put sama za sebe – imala sam priliku da sve ovo večeras kažem „samo za tvoje uši“, ali reči nisu htele vani. Čuvale su se baš za ovu priču.

Ko god me bude pitao, potvrdiću mu na nebrojeno mnogo promera da iz svakog zla uvek izađe nešto dobro. Evo i ovo sad – ako ništa drugo, navelo me je da (ponovo) malo pišem, u nadi da ću malo dovesti misli u red. Kakvu god odluku budem donela, znaću makar da je dobro razmotrena i „pretresena uzduž i popreko“, mada je izvesno da će biti doneta iz srca.

A ako mi budeš ponovo poslao pravu poruku u (baš) pravom trenutku, kao što samo ti umeš, tek ću ti onda pričati o leptirićima u stomaku.

Excuse me, what is “merak”? - april 2010

„Јелена... Јелена Николић... Јелена Станковић, удата Николић“, понављала је често у себи. Није мрзела своје име, али је размишљала о томе како је оно обично, свакодневно, уобичајено. Било је очигледно веома популарно у време кад се родила пре тридесет и нешто година – у њеном одељењу у гимназији било их је пет Јелена, поред чак седам Ана и четири Марије. Била је убеђена да јој је име тако обично, да чак и кад су јој на новом радном месту отштампали веома лепо дизајниране визит-карте, са звучном титулом assistant PR manager, гледала је у своје име на њима и деловало јој je као да му ту није место.

Није никада мрзела своје име, али се одувек питала да ли једно тако обично име може да јој одреди судбину. Стално је размишљала о именима других људи и приметила да нема познатих и успешних људи с обичним именима. Или се ради о скроз необичним, звучним и лако памтљивим именима, или су у питању неке интересантне комбинације уобичајеног имена и необичног презимена (које сугерише да та особа потиче из неке старе, вероватно некад добростојеће породице) или необичног имена и уобичајеног презимена (што пак вероватно значи да су родитељи били маштовити, да су томе посветили много пажње, да су о томе размишљали, а нису једноставно свом детету дали прво име које им је пало напамет, само зато што је и гомила других родитеља радила то исто).

Није додуше волела ни ова страна кратка (женска) имена која су тако популарна у последње време. Кад год би ишла улицом или седела у парку, није могла а да се не смеје када би чула како свака друга мајка дозива своју „малу принцезу“ са Саро, Ена, Уна, Теа... (увек помисли како је то вероватно било тако и када је она била мала са свим тим Анама, Јеленама и Маријама, само је то сигурно звучало мање чудно него данас). Истини за вољу, за посао којим се сада бавила, било би јој много лакше да и сама има то неко кратко интернационално име, а не ово које је у устима странаца звучало као врућ кромпир. Од Јелена Николић, испало би нешто налик на „Елена Никоик“, али се она није због тога бунила.

Није се бунила, али никада није могла ни да се отме утиску да неко ко има тако обично име као она, не може ни да постигне много у животу. Ако те име идентификује, одређује ко си и шта си, како онда неко с тако неприметним именом може а да и сам не буде неприметан. А њена судбина је изгледа била да буде неприметна. Неопходна, али неприметна. Ту, на послу, са тим својим звучним звањем, ипак није била ништа друго до мало боље плаћена секретарица/преводилац/кафекуварица/ко-зна-шта-још, будући да је њен директор максимално искоришћавао њено образовање, знање и искуство, желећи тако да себи и фирми уштеди „значајна“ средства. Својој породици и пријатељима била је неко ко је увек ту кад загусти, кад треба да се помогне, да се плаче на њеном рамену. У неким другим ситуацијама су је се ретко кад сећали. У браку је такође била онај ко ће да повуче, ко ће да истрпи и прећути. И није се ни због тога бунила, јер је искрено веровала да то треба тако кад неког волиш. А од судбине не можеш побећи... још ако ти је запечаћена обичним именом.

О баш оваквим некаквим стварима размишљала је и док је једног зимског поподнева седела за великим столом познатог градског ресторана, у коме је директор њене фирме, са „сарадницима“ и представницима једне стране компаније прослављао добро склопљен посао. Иако је фирма имала претензије да буде организована по „западњачким“ стандардима, то је био један добар стари српски обичај кога се нису одрицали – после добро обављеног посла, правац у кафану. Лично се противила таквој пракси, сматрала је да штети „имиџу“ фирме, за чије је стварање, између осталог, била задужена, али је њен директор упорно тврдио да се много више ствари завршава за постављеним него за конференцијским столом, те се тај обичај одржао.

Седела је у том тренутку за тим столом, пијуцкала минералну воду и ћутала. Одмарала се након вишесатних преговора који су управо успешно завршени, током којих је морала не само да преводи све што је на том састанку речено, за свог директора и представнике те стране компаније (који су сви говорили енглеским језиком, иако је међу њима било и странаца и наших), него је морала да води рачуна о још гомили ситница, да подсећа шефове на неке ствари, да им из главе даје податке које они у том тренутку нису знали... то се једноставно од ње очекивало. Сада је ипак могла мало да одмори, јер, иако није говорио ни реч енглеског језика, њен директор је био толико увиђаван да је мало пусти на миру. Или то, или је веровао да му и није неопходна да својим гостима на адекватан начин представи све лепоте српске домаће кухиње, што се дало закључити из чињенице да је већ пола сата грлио Белгијанца до себе, нудио га прасећим печењем и говорио „Мнооого добро“, машући истовремено конобарима да донесу нов овал, још шопске салате, кило-кило или већ нешто друго што би у том тренутку, по његовом мишљењу, недостајало на столу испред њега.

Седела је окружена свом том галамом, удубљена у своје мисли, погледа упртог у чашу минералне воде на столу. Сама у гомили људи, неприметна...

- „Одлично говорите енглески. Да ли сте живели у иностранству?“, упита је у једном тренутку мушкарац који је седео поред ње.

Ту у ресторану готово да није ни обраћала пажњу на њега, али јој је на састанку и те како привукао пажњу. Звао се Огњен Ковчин, био је адвокат компаније с којом је њена фирма управо склопила уговор. Био је наочит мушкарац, у касним тридесетим, висок, тамнокос, у одлично скројеном оделу, префињених манира, неко ко никако не би могао да прође незапажен (нарочито не међу женским светом). На састанку готово да није ништа говорио, само се често дошаптавао са шефом делегације, оним Белгијанцем што га је сад њен директор упорно нуткао печењем. Метросексуалац, као и гомила других, њему сличних којих је овај град препун у последње време, био је њен први утисак. Сигурно је у питању само форма с врло мало (или нимало) суштине. Али, био је и добар доказ за њену теорију о именима – с таквим именом и презименом, шта је друго могао него да буде успешан. Сигурно нико није заборављао како се он зове, а вероватно је имао и много „земљака“ где год да крене.

- „Не“, одговори она. „Нисам живела у иностранству.“

- „Онда мора да сте много путовали?“ настави он.

- „Нисам ни то. Ратови, криза, визе и остало. Знате и сами, уосталом.“ Није волела да је то питају, иако су то готово сви радили. Тачно је да је енглески говорила одлично, с врло добрим акцентом, ни америчким, ни уштогљеним британским, лако разумљивим за све оне којима енглески није био матерњи језик, а с којима је најчешће имала посла. Кад је све то морала да објашњава странцима, то јој и није тако тешко падало, али кад нашем човеку мора да каже зашто она, која је одрасла 90-их у Србији, није скоро уопште изашла из земље осим пар летовања у Грчкој и две шопинг-туре до Софије и Будимпеште, онда јој је то стварно сметало. Зато је и тон којим је то изговорила био грубљи него што је желела.

- „Знам. Исто и ја. Док нисам почео да радим за ове странце, нисам ни мрднуо из земље. Сада је већ другачије. Скоро сваке недеље сам у некој другој европској престоници, али због посла, наравно, што ми одузима превише времена, тако да за туристичко разгледање и друга ситна задовољства ту нема места.“

- „Без обзира, то мора да је врло интересантно“, трудила се да звучи љубазно, мада се видело да је много и не интересује шта би тај метро-фенси-мега-гига мушкарац могао да јој прича о ситним задовољствима са својих светских путешествија.

- „Па и није. Без обзира на све, мислим да нигде није лепше и боље него овде код нас у Србији.“

У тренутку је помислила да је просто невероватно да неко ко делује тако метро- фенси-мега-гига има такво мишљење. Да је локал-патриота. Закључила је да то мора да му раде гени, у комбинацији с носталгијом за завичајем, мада се неизоставно запитала какво му је у ствари порекло. Њен израз лица је очигледно одавао у ком правцу иду њене мисли, будући да је Огњен наставио са својом причом.

- „Немојте то да вас чуди. Ја заиста мислим да је наше све најлепше – од хране и вина, па до жена.“

- „Извините ме, морам да пошаљем једну поруку“, рече, док је из ташне вадила мобилни. „Боље да се јавим мужу, да не брине, изгледа да ћемо овде остати мало дуже.“ Рачунала је да ће схватити поруку, да се не мора много трудити око ње, јер је удата и потпуно незаинтересована за његове приче, а и није веровала да је он баш толико заинтересован за њу да ће и после такве „корпе“ наставити са својим причама.

„Остаћемо још у кафани, овде се баш захуктало. Трудићу се да што пре дођем кући. Не брини, узећу такси. Љубим те.“ откуцала је поруку и послала је свом супругу Горану, за кога је знала да у том тренутку и даље седи у својој канцеларији и буљи у монитор рачунара. Скоро да га је видела, с неизоставном цигаретом у углу усана, како делићем свести региструје да је добио поруку, пружа руку да дохвати телефон не скидајући очи с монитора, а затим летимично баца поглед преко оквира својих наочара на садржај поруке и махинално притиска неколико типки на тастатури. И била је у праву. Непуни минут касније добила је одговор од њега. Порука је гласила „ОК“.

У том тренутку, оркестар је почео да свира песму „Врањанка“. Већина присутних, с њеним директором на челу, падоше у севдах. Таман је намеравала да се још више задуби у посматрање мехурића у чаши минералне воде на столу испред ње, кад се Огњен поново окрену према њој и рече:

- „Не веселите се? Па ово је Ваша песма.“

- „Није ово моја песма“, грубо је одговорила.

- „Извините, мислио сам да јесте пошто се зовете Јелена. Можда ви ни не волите овакву врсту музике. Претпостављам да сте више тип за поп или рок, можда чак и џез. Ипак ми не делујете као неко ко слуша искључиво класичну музику“, рече уз осмех.

- „Да, тачно је да се зовем Јелена, али то не значи да само због тога морам да волим ову песму. Иначе, волим староградску музику, волим и ову песму, али мислим да за све треба да постоји време и место, па тако и за овакво весеље. Да сам сада у друштву својих добрих пријатеља, то би већ било нешто друго“, готово да му је одбрусила. Ни сама није знала зашто је тако непријатна према овом човеку, који је очигледно само покушавао да буде љубазан.

- „Свако треба да има своју песму. Без тога нема мерака. А за весеље треба користити сваку прилику. Јесте да је све много лепше у друштву драгих особа, али нас живот, на жалост, сувише често одваја од њих. Баш због тога треба уживати у оваквим лепим тренуцима. Добра музика, укусна храна, квалитетно пиће, лепе жене. Рекох ли Вам ја малопре да је све то најлепше баш овде код нас“, театрално је показивао руком на ствари око себе. Кад је рекао „лепе жене“, показа руком у њеном правцу, а она се на то насмеши, полу постиђено, полу подругљиво.

- „А Ви сте баш срећни што имате тако лепо име. Јелена. Јесте ли знали да потиче од старогрчке речи која отприлике значи „сјајна“ или „блистава“? Знате како Сергеј Трифуновић каже у филму „Убиство с предумишљајем“: „Јелена, лепо име за лепу девојку“. Чак се и најлепша жена у историји звала као Ви – Јелена Тројанска.“

Узе чашу вина са стола, наздрави јој, а затим отпи гутљај, затварајући очи, вероватно да би што боље осетио његов укус. Онда настави: „Знате, ја сам као мали био страшно несрећан што имам тако чудно име. Огњен. Па још нисам имао ни презиме на –ић, као остала деца у школи. Стално су ме нешто чудно гледали због тога. И да ствар буде најгора, мајка ме је одувек звала Оља – можете мислити колико су ме зафркавали. Женско име! Понекад имам утисак да ми је то у потпуности одредило судбину.“

Мора да је израз чуђења на њеном лицу у том тренутку постао толико очигледан да он изненада заћута, његово расположење спласну у секунди и он уз уздах рече само: „Али то је већ нека друга прича...“

Она га је неколико тренутака гледала немо, а онда, на сопствено изненађење рече: „Можда Вам то звучи прозаично, али моја омиљена „народњачка“ песма је „Црне косе“. Знам да то нема ама баш никакве везе са мном, нарочито не са мојом светло смеђом косом, али ми се одувек допадао стих „знам још увек црне косе сјај осјећаје пробуди у теби“. Стално се питам каква ли је то љубав кад једна таква ситница, тако уобичајена ствар, може да изазове бујицу осећања код мушкарца, а да жена у исто време буде сигурна да таквој љубави никад неће бити краја. И још каже да би све на свету дала за још само један дан те љубави. Немојте погрешно да ме схватите, нисам ја несрећна нити незадовољна у љубави, ја искрено волим свог супруга, али ме је ово увек интригирало. И то је оно најчудније. Ниједна прича из књижевности, ниједна литерарна љубав није ме подстакла на такво размишљање. Какви Ромео и Јулија, Ана Карењина и гроф Вронски, Гетсби и Дејзи, ништа од тога. То су све неке узвишене приче, ван овог света. Ово је оно што делује истовремено тако приземно и овоземаљски и тако... просто не верујем да је тако нешто могуће.“ Заћута на тренутак, па онда рече: „Вама све ово звучи можда глупо, али ето, ако већ кажете да свако треба да има своју песму за мерак, онда би то ето могла да буде моја. “

Он је тада погледа с пуно разумевања и одговори: „Не звучи глупо. Нимало.“ А онда се окрену на другу страну и устаде са столице, јер му је у том тренутку Белгијанац, кога је њен директор и даље нуткао јелом и пићем, довикнуо „Ola, come here!“

Није могла више да седи за тим столом и чека га да се врати. Осетила се посрамљеном. Ни сама није могла да верује да је себи дозволила да једном потпуном странцу каже било шта мимо уобичајених клишеа, а нарочито не нешто што до сада није рекла никоме, па ни свом рођеном мужу.

Она чак ни сама себи није могла да призна да је толико желела да је он понекад позове тек онако, у сред радног дана, каже јој да је се сетио, без икаквог разлога, каже јој да је воли, да мисли на њу... Није смела да призна да искрено жуди за љубављу, за страшћу, за чулним задовољствима. Да би више од свега желела да има довољно храбрости да се баш у овом тренутку препусти уживању и весељу, попије наискап чашу вина, позове свираче и наручи да јој отсвирају песму. Њену песму. Песму за мерак.

Узела је торбу и капут и устала са стола. Махнула је само колегиници која је седела преко пута ње и непримећено изашла из ресторана. Позвала је такси и након двадесетак минута била је код куће. Села је за рачунар да заврши још неке ствари за сутра док чека Горана да дође из канцеларије.

* * *

Прошло је више од шест месеци од тог дана. Посао са страном компанијом је ишао добро. Неколико пута до сада ју је директор „замолио“ да преведе неке дописе везане за тај уговор (јесте да то „не спада у опис њеног радног места“, али кад већ имају њу, која је уосталом за то „учила школу“, што да плаћају неког другог), на којима је у потпису налазила име Огњена Ковчина. Сетила би се оног њиховог разговора с осмехом, јер је упркос његовим примедбама, и даље веровала да обично име значи и обичну судбину и обрнуто. Што се ње тиче, он је то и сам потврдио – није рекао да је чињеница да га је мајка звала женским именом (а и странци га сада тако зову, колико је могла да примети) одредила његову судбину у лошем смислу. Баш и није изгледао као неко коме иде лоше у животу. Онда би се сетила оног свог „напада искрености“ и то би је на тренутак постидело, али би се она онда брже-боље окренула послу и потиснула таква размишљања.

А онда је једне летње вечери, док је седела на тераси свог стана с лап-топом на крилу, поново завршавајући неке обавезе и чекајући Горана да дође с посла, зазвонио њен мобилни. Број јој је био непознат, али се јавила, очекујући опет неки „хитан случај“ на послу. С друге стране чули су се музичари, како, вероватно у хладовини летње баште неког ресторана, певају „Црне косе“.

„Nemaš ti problem, srce ti je jače od glave“ - 1.3.2010.

Svim razočaranim dušama...

Mom najdivnijem ramenu za plakanje i uživanje - rekoh li ti ja skoro da nikada neću moći dovoljno da ti se zahvalim?...

Onome ko mi je ceo svet, čak i onda kad se ceo svet oko mene ruši...

Možda najveći luksuz koji trenutno sebi mogu da priuštim je da se ujutru probudim bez zvona budilnika (na mobilnom telefonu, naravno), onako sama od sebe. A kad se to desi u sred radne nedelje, pa još po kišnom jutru, kao danas, prosto ne znam ima li veće sreće. I, što je interesantno, nisam se probudila mnogo kasnije nego inače, ali je činjenica da nije bilo dosadne zvonjave uveliko doprinela da dan počne na malo lepši način.

Dakle, kad nema tutnjanja i zvrčanja tik pored moje glave, koje me obavezno trgne iz najdubljeg sna u kome se po pravilu nalazim baš u trenutku kad treba ustati, početak novog dana zaista može biti lepo iskustvo. Oduvek mi je najčudniji bio onaj trenutak kad shvatiš da detalji realnosti počinju da se mešaju s tvojim snom, ali nisi još uvek siguran gde se tačno nalazi granica između ta dva. Tada se još uvek sećam noćašnjeg sna. Već trenutak kasnije sve zaboravim, u najboljem slučaju pamtim neku scenu ili situaciju (i toga se ponekad sećam danima ili čak mesecima kasnije), a najčešće ostaje samo dominatno osećanje koje mi onda odredi raspoloženje za čitav dan koji je preda mnom.

Onda sledi i prva svesna misao – i sve osim „O bože, još jedan dan...!“, lično smatram prihvatljivim.

U situaciji kada sve što se oko mene događa stvara neverovatnu konfuziju u mojim mislima i emocijama, kad svake večeri ležem s vrtlogom u glavi i u duši, ako ta prva svesna misao bude sećanje na jedan divan zagrljaj, to onda znači da sam krenula dalje. Jer to nije bilo samo prosto sećanje na trenutak iz prošlosti, puko prizivanje okolnosti i detalja, već ponovno doživljen i preživljen zagrljaj. Ruke kojima je zaista stalo, dodir koji govori više od reči, ... sve je bilo kao pravo. A onda uzdah olakšanja, s kojim kao da je iz mene izašla sva ta bujica koja me danima preplavljuje oprečnim osećanjima - ljubav, razočaranje,vera, nepoverenje, nada...

I novi dan je mogao da počne. Mnogo bolje nego mnogi do sada.

„Više se i ne sećam kako izgleda topiti se u nečijem zagrljaju“ reče mi nedavno neko ko je mnogo voleo, ali se nepovratno razočarao u ljubav. „Ako imaš to, onda ni ne znaš koliko si srećna!“

„Ne tiče me se šta drugi misle. Odavno sam rešila da neću slušati nikog. Ja samo imam problem s borbom između srca i glave“ – „Nemaš, srce ti je jače od glave“ bio je odgovor nekoga koga sam (očigledno pogrešno) smatrala najvećim skeptikom kad je ljubav u pitanju. „Budi samo spremna na cenu koju ćeš morati da platiš. Cena je visoka, ali vredi svega što ćeš dobiti za uzvrat“.

Da, ovaj dan je mnogo bolji nego mnogi do sada...

Ipak, nešto duboko u meni mi govori da svaki dan treba da bude priča za sebe. Nikada nisam bila sklona preteranom optimizmu ili euforiji, pa tako ni sada. Osećanja sam uvek bolje pokazivala postupcima nego rečima (što je pomalo neobično za nekog ko je „jezičara“ po profesiji). Ovaj dan je još uvek u svojoj prvoj polovini. Tek treba da vidim kako će se završiti. A onda i kako će sledeći početi. Ipak, za sada je i ovoliko dovoljno.

PS: poslednje što sam sinoć čula pre nego što sam zaspala bili su G’n’R - Nothing lasts forever, even cold November (or March) rain. Od jutros su na repertoaru vesele osamdesete J