Будући да је јун решио да покаже да га не треба потценити кад су врућине у питању, град је те вечери био препун људи који су безуспешно покушавали да пронађу макар мало освежења. Улице и паркови су врвели од људи, а баште свих кафића и кафана биле су препуне. И у њиховој кафаници, смештеној у једном од забачених сокака у центру града, била је гужва, али су успели да пронађу сто у самом ћошку, под крошњом огромног ораха.
Није било битно шта ће ни да ли ће уопште нешто јести и пити, колико им је било битно да пронађу уточиште од жеге која ни у вечерњим сатима није попуштала. Наручили су уобичајено – он пиво, она чашу белог вина и нешто још „на боцку“ – без обзира на све, у овом локалу се није пропуштала прилика да се пробају специјалитети шефа кухиње.
Седели су једно преко пута другог и без речи се освртали око себе да би видели ко је све био ту и има ли неког познатог. Када су, не без разочерења, закључили да међу људима који су седели за столовима у башти нема познатих лица, погледаше се само и слегнуше раменима у знак констатације да ће вечерас изгледа морати да буду сами. Она из своје огромне торбе извади лепезу и поче да се хлади, и даље гледајући на страну и не говорећи ни реч.
У скроз другом углу баште, остарели музичар, некада градска легенда, а сада у покушају да заради неки динар, седи на барској столици и покушава да на хармоници, старој изгледа колико и он сам, свира познате староградске мелодије. Глас му је храпав, огрубео од алкохола и дуванског дима деценијама удисаног по разним кафанама; речи појединих песама је изгледа почео полако да заборавља, али га осећај за штимунг и мерак ипак не оставља, па сваком следећом песмом погађа госте на „право место“ и све више њих му се придружује у лаганом певушењу свима познатих хитова.
Пиће је послужено; она узима своју чашу и само куртоазно је пружа ка његовој да наздраве. Пије лагано, и даље гледајући у страну, хладећи се лепезом и не проговарајући ни реч. У неком тренутку почиње да певуши заједно с остарелим музичарем, али јој он по очима види да то ради готово несвесно, док су јој мисли окупиране нечим другим.
Ни не труди се да започне разговор, зна да је узалудно. Већ данима је таква, замишљена, удаљена, помало љута – што на њега, што на живот. Неког посебног разлога за то нема, али у ствари има их милион и као да их је сваки дан све више. Не криви је, само жели да је разуме. Али она одбија сваки разговор, одбија да га пусти да јој се приближи, и емотивно и физички – вадећи се на врућину, сваке ноћи бежи на своју страну кревета, а у шетњи, уместо да, као раније, завуче своју шаку у његову или га ухвати под руку, привијајући образ уз његову надлактицу, својим малим прстом узима његов и несвесно корача поред њега. А он све време само жели да зна зашто.
Доносе и храну, и он је посматра како узима први залогај, затим и други, загледана у свој тањир, и даље без икаквог коментара. Онда се поново заваљује назад у своју столицу, држећи у једној руци чашу, у другој лепезу, и наставља да певуши.
У једном тренутку, осетише како почиње да дува благи ветрић, доносећи до њих дашак свежине и слаткаст, опојан мирис цветова липе.
Она у моменту зажмури и удахну дубоко. А затим пружи руку преко стола и затражи му цигарету. Она не пуши, али зна да запали цигарету-две када је или страшно нервозна или кад ужива. Вечерас није могао да каже о чему се ради.
Наставио је да је посматра док је лагано пушила, пијуцкајући (сада већ другу) чашу омиљеног вина, клатећи полуизувену папучу на стопалу прекрштене ноге. Мислима је и даље била ко зна где.
Кад је угасила цигарету, она поново удахну дубоко, снажно упијајући опојни мирис липе за који је знао да га обожава. Зато што најављује лето – њено омиљено годишње доба – и скорашњи одлазак на море – једино место где се осећа потпуно своја.
Конобар је дошао да покупи празне тањире и узме наруџбину за још једну туру пића. Остарели музичар и даље погрешно пева речи већине песама, али је расположење међу гостима већ на нивоу и неки од њих увелико падају у севдах, с подигнутим рукама, певајући углас.
Она тада нагло устаде, узе своју столицу, стави је поред његове и седе. Нежно га прстима ухвати за браду и окрену му главу ка себи. По први пут га те вечери погледа у очи, а затим рече: „Волим те. Немаш појма колико сам срећна што те имам.“
Није желео да речима квари тај тренутак. Само је ставио руку око њеног струка, а она се, по обичају, угнезди у његовом загрљају. Он је тада пољуби у чело, а онда наставише да заједно певуше староградске мелодије с остарелом, заборавном градском легендом храпавог гласа.
Нема коментара:
Постави коментар