Јун. Недеља. Поподне

Летња жега полако посустаје и после неколико неподношљиво врелих дана, време је поново пријатно. Она седи на тераси свог стана и покушава да чита књигу, али не може да одржи пажњу. Прочита неколико реченица, па спусти књигу на крило, загледа се у даљину преко кровова суседних зграда, а мисли јој лутају.

Већ данима је таква. Замишљена, препуна неке туге, помало љута – на њега, на читав свет, а највише на себе што уопште себи дозвољава да је обузме таква меланхолија. Неколико дана чак није ни могла да разговара с њим, мада зна да се он због тога много забринуо и да га је више од ичега интересовало зашто је таква према њему. Али није могла да разговара с њим о својим осећањима јер нити је знала како да их обајсни нити је од њега могла да очекује да их разуме.

Њих двоје су заједно већ годинама, још од првих студентских дана, које су проводили нераздвојни. Заједно су учили за испите, заједно излазили у провод и одлазили на путовања. Заједно су расли и сазревали, све док се нису нашли у овом тренутку, у раним тридесетим, обоје већ на добром путу да створе лепе каријере, али свако окренут на своју страну, гледајући на будућност, али и на прошлост и садашњост на потпуно различит начин.

Она више није била несигурна шипарица која жуди за туђом пажњом и мисли да се једе све што лети. Није више ни дрчна двадесет-и-нешто-годишњакиња, жељна свега: успеха, новца, љубави, уживања... Она је сада жена која почиње да схвата своје право место у овом свету, која прихвата своје могућности и ограничења, проналази своја истинска интересовања, која се више не стиди својих недостатака, потреба и жеља. Ни своје нагости – ни физичке, ни емотивне. Она је неко ко је схватио да је једино могуће живети у садашњем тренутку. Она жели све што јој се пружа и жели то одмах.

Њега те промене у њој плаше. И он се, наравно, променио током година. Постао је јачи, озбиљнији, одлучнији, али она у њему не види ништа што би га драстично разликовало од оног насмејаног, несталног дечака, чије су је очи зачарале на први поглед. Он због тога не разуме шта је то што се у њој дешава и узрок свега тражи ван ње – у њему, у неком другом који је можда ушао у њен живот – а не схвата (или не може или не жели) да ставри нису тако једноставне и да би им обома било много лакше кад би се само могле објаснити проблемима на послу, неверством или нечим другим тако баналним. Зато и не може да с њим разговара, зато неколико дана није чак могла ни у очи да га погледа, јер зна да му дугује обајшњење, а да објашњења нема.

Тако је било све до прексиноћ, док измучени дневном врелином, нису отишли у башту омиљене им кафане да пронађу макар мало вечерњег освежења. Сама је предложила да оду баш тамо јер се надала да ће наићи на неког познатог и да неће морати да још једно вече проведе сама с њим и његовим испитивачким погледом. Ипак, нису пронашли никог и она је, помало љута због читаве ситуације, наставила да га читаве вечери кажњава својим ћутањем. Била је свесна тога да он ни за шта није крив, као и какав му бол наноси својим понашањем. Видела је да је целе вечери посматра очима пуним љубави и забринутости, али није могла да побегне од себе и својих помешаних осећања. Није могла да прихвати чињеницу да су након свих ових година дошли у ситуацију да он више не може да је прати.

Атмосфера у башти кафане је била одлична. Некада познати градски музичар и мераклија забављао је госте свирајући староградске песме које је интерпретирао на себи својствен начин, заборављајући и мењајући речи већине песама, али то изгледа никоме није сметало. Вино је по обичају било одлично, храна такође, и она је, понета атмосфером, певушећи познате стихове, одлутала мислима. Сетила се свих оних лудих ноћи које су заједно проводили у овој и сличним кафанама, сетила се заједничких летовања, свадби, слава, весеља... Али и многих лоших искустава, наизглед безизлазних ситуација, нерешивих проблема, бројних разочарења преко којих су прешли заједно. Сетила се како је увек био ту када јој је био најпотребнији...

А онда је први дашак ветра донео са собом освежење у најави и мирис цветова липе. Зажмурила је и удахнула га пуним плућима. Помислила је на лето које долази, на море и знала је да он зна о чему она сада размишља.

Одједном је постало небитно где се тренутно у својим жељама и убеђењима налазе; небитно какви су им планови за будућност и то што он не разуме промене кроз које она тренутно пролази. Било је једино битно да је он ту, за столом преко пута ње, у тој ноћи испуњеној мирисом липе, укусом омиљеног вина и песмом остарелог певача огрубелог гласа. Да је ту и да је чека да му се врати са тог свог менталног путовања кроз најудаљеније делове своје свести.

Помислила је на то како га већ данима није ни пољубила, ни помиловала по образу, ни ухватила за руку. Како је, правдајући се врућином, бежала од његових додира и миловања. Како га је гурала од себе. Тада је без речи устала, примакла своју столицу његовој, села поред њега, окренула му главу ка себи нежно га ухвативши за браду и погледала право у очи. Рекла му је само: „Волим те. Немаш појма колико сам срећна што те имам“ и завукла се у загрљај руке коју је он тад пружио према њој.

Та ноћ и следећи дан били су чаробни. Као да се заиста нису видели дуго времена, као да се она стварно вратила с једног дугог путовања, као да су се поново испочетка упознавали – све је изгледало потпуно ново. И пољупци, и додири, и буђење, и прва јутарња кафа... Потпуно ново, а опет тако познато.

Знала је да ће се с доласком новог дана, нове недеље, новог лета, њене мисли повремено поново враћати на старо. Али сада зна, захваљујући магији једне јунске вечери испуњене мирисом липе и песмом остареле градске легенде, и да ће све на крају бити у реду.

Јун. Петак. Вече

Будући да је јун решио да покаже да га не треба потценити кад су врућине у питању, град је те вечери био препун људи који су безуспешно покушавали да пронађу макар мало освежења. Улице и паркови су врвели од људи, а баште свих кафића и кафана биле су препуне. И у њиховој кафаници, смештеној у једном од забачених сокака у центру града, била је гужва, али су успели да пронађу сто у самом ћошку, под крошњом огромног ораха.

Није било битно шта ће ни да ли ће уопште нешто јести и пити, колико им је било битно да пронађу уточиште од жеге која ни у вечерњим сатима није попуштала. Наручили су уобичајено – он пиво, она чашу белог вина и нешто још „на боцку“ – без обзира на све, у овом локалу се није пропуштала прилика да се пробају специјалитети шефа кухиње.

Седели су једно преко пута другог и без речи се освртали око себе да би видели ко је све био ту и има ли неког познатог. Када су, не без разочерења, закључили да међу људима који су седели за столовима у башти нема познатих лица, погледаше се само и слегнуше раменима у знак констатације да ће вечерас изгледа морати да буду сами. Она из своје огромне торбе извади лепезу и поче да се хлади, и даље гледајући на страну и не говорећи ни реч.

У скроз другом углу баште, остарели музичар, некада градска легенда, а сада у покушају да заради неки динар, седи на барској столици и покушава да на хармоници, старој изгледа колико и он сам, свира познате староградске мелодије. Глас му је храпав, огрубео од алкохола и дуванског дима деценијама удисаног по разним кафанама; речи појединих песама је изгледа почео полако да заборавља, али га осећај за штимунг и мерак ипак не оставља, па сваком следећом песмом погађа госте на „право место“ и све више њих му се придружује у лаганом певушењу свима познатих хитова.

Пиће је послужено; она узима своју чашу и само куртоазно је пружа ка његовој да наздраве. Пије лагано, и даље гледајући у страну, хладећи се лепезом и не проговарајући ни реч. У неком тренутку почиње да певуши заједно с остарелим музичарем, али јој он по очима види да то ради готово несвесно, док су јој мисли окупиране нечим другим.

Ни не труди се да започне разговор, зна да је узалудно. Већ данима је таква, замишљена, удаљена, помало љута – што на њега, што на живот. Неког посебног разлога за то нема, али у ствари има их милион и као да их је сваки дан све више. Не криви је, само жели да је разуме. Али она одбија сваки разговор, одбија да га пусти да јој се приближи, и емотивно и физички – вадећи се на врућину, сваке ноћи бежи на своју страну кревета, а у шетњи, уместо да, као раније, завуче своју шаку у његову или га ухвати под руку, привијајући образ уз његову надлактицу, својим малим прстом узима његов и несвесно корача поред њега. А он све време само жели да зна зашто.

Доносе и храну, и он је посматра како узима први залогај, затим и други, загледана у свој тањир, и даље без икаквог коментара. Онда се поново заваљује назад у своју столицу, држећи у једној руци чашу, у другој лепезу, и наставља да певуши.

У једном тренутку, осетише како почиње да дува благи ветрић, доносећи до њих дашак свежине и слаткаст, опојан мирис цветова липе.

Она у моменту зажмури и удахну дубоко. А затим пружи руку преко стола и затражи му цигарету. Она не пуши, али зна да запали цигарету-две када је или страшно нервозна или кад ужива. Вечерас није могао да каже о чему се ради.

Наставио је да је посматра док је лагано пушила, пијуцкајући (сада већ другу) чашу омиљеног вина, клатећи полуизувену папучу на стопалу прекрштене ноге. Мислима је и даље била ко зна где.

Кад је угасила цигарету, она поново удахну дубоко, снажно упијајући опојни мирис липе за који је знао да га обожава. Зато што најављује лето – њено омиљено годишње доба – и скорашњи одлазак на море – једино место где се осећа потпуно своја.

Конобар је дошао да покупи празне тањире и узме наруџбину за још једну туру пића. Остарели музичар и даље погрешно пева речи већине песама, али је расположење међу гостима већ на нивоу и неки од њих увелико падају у севдах, с подигнутим рукама, певајући углас.

Она тада нагло устаде, узе своју столицу, стави је поред његове и седе. Нежно га прстима ухвати за браду и окрену му главу ка себи. По први пут га те вечери погледа у очи, а затим рече: „Волим те. Немаш појма колико сам срећна што те имам.“

Није желео да речима квари тај тренутак. Само је ставио руку око њеног струка, а она се, по обичају, угнезди у његовом загрљају. Он је тада пољуби у чело, а онда наставише да заједно певуше староградске мелодије с остарелом, заборавном градском легендом храпавог гласа.

Јун. Субота. Јутро

Лежи на кревету, полако постајући свесна свега што је окружује. Не жели да отвори очи, чини јој се да ће поново заспати ако само буде жмурила чврсто. Али јунско суботње јутро је упорно – иако су на отворене прозоре навучене тешке завесе, до ње се ипак пробија лагана светлост. Покушава да је игнорише, забија главу дубље у јастук, уверава себе да је сигурно још врло рано. Наравно, требало би само да отвори једно око и мало окрене главу у страну како би видела да ли је у праву, али јутрос то уопште не жели – могло би да буде и подне, то је у овом тренутку било потпуно неважно.

Ипак, ни жмурити чврсто није од велике помоћи, јер сада лагано постаје свесна звукова који допиру од вани. Има ту свега, од цвркута птица и лавежа паса, до брујања мотора аутомобила и аутобуса који пролазе испод прозора собе и гласног довикивања продаваца с оближње пијаце. То је нешто чему не може да одоли – тим звуцима њеног града, кога обожава баш таквог какав је, ни велеград, ни касаба, али место које има дух и душу. Оно што већину других људи вероватно нервира, оно што би други назвали буком, њој измамљује осмех. И ствара неко необично осећање милине, које се полако шири негде из дубине њене душе и обузима јој цело биће.

Иако је сада већ потпуно будна, и даље се не помера. Преко недеље толико жели да може да спава само мало дуже, тако да јој изгледа као право светогрђе кад је у прилици да спава неограничено дуго, али се ипак пробуди релативно рано. Ипак, чини јој се да је напољу заиста диван дан, тако да би изгледало као још веће светогрђе кад не би истог тренутка изашла ван и једноставно уживала пуним плућима. И то постаје потпуно јасно већ следећег тренутка кад упорно суботње јутро баца пред њу и свој последњи адут – слатки, опојни мирис расцветалих липа из комшијиног дворишта. Тек томе не може да одоли и удише дубоко, у нади да ће упити што више те сласти.

У том тренутку осећа његову руку на својој бутини. И он се изгледа недавно пробудио, али такође није желео да се помера, или да не би пробудио њу, или зато што је био у врло сличном расположењу као и она. Он лагано помера руку навише, а затим приближава усне њеном врату и љуби је тамо где она то највише воли – тамо где јој кожа још увек бриди од ноћашњих пољубаца. Рука му нежно клизи преко њених бокова и стомака, а њену утробу пресеца онај оштар, али ипак диван осећај и она се извија, истовремено бежећи и привијајући се уз њега још више.

Рука му се зауставља тик испод њених груди и он је гласом још промуклим од спавања пита: „Чај или кафа?“

Она подиже главу довољно да образом очеше његову браду и мазно каже: „Нес! На тераси!“

Čemu služe zlatne ribice (u tri boje) na mojoj stranici?

Jedan koristan savet koji ću sigurno da primenim na sebi:

Šta nas zlatna ribica uči o pisanju

Ako umesto odlaska na more ipak morate da pišete, onda je druženje sa zlatnom ribicom baš adekvatno.

By Tatjana Vehovec

Sećate li se simpatične ribice iz filma “Nemo” koja ima toliko kratko pamćenje da svaki put kada se nađe ponovo na mestu sa kojeg je krenula, usklikne radosno: Ovde nisam bila!

Nekoliko važnih stvari u pisanju sam naučila od sinovljevih zlatnih ribica. Njihova jedina mana je što ne mašu repom kad me vide, ali zato ne moraju tri puta dnevno u šetnju, pa su zaista vredne pažnje.

1. Početak pisanja: ovde nisam bila!

Svaki početak pisanja, bilo službenog pisma ili teksta za sajt treba da počne dobrovoljnom zamenom prvog užasa prvim oduševljenjem: ovde nisam bila! Sad ću super da se provedem! Kretanje kroz tekst, bez obzira da li pišete prigovor, izveštaj ili blog-post, treba da bude kao osvajanje novog prostora. Znatiželjno. Sa tim ushitom zbog mesta na kojem ranije nismo bili.

2. Proces pisanja: Plivam. Mir, molim!

Saveti iz akvaristike su nas naučili da ribice vole mirno, dobro osvetljeno mesto u kojem neće biti uznemiravane životom koji se odvija izvan akvarijuma. Da bi mogao da bude iznova oduševljen svojim zadatkom, onaj koji piše mora obezbediti sebi uslove da pliva kroz misli i tekst na miru.

3. Provera napisanog: ovde nisam bila!

Kada je tekst napisan, on mora da odleži, da bi potom bio pročitan novim okom. Baš kao zlatna ribica koja se vraća na isto mesto i oduševljeno konstatuje da je tu prvi put. Samo tako može da se uoči neka smisaona, semantička ili logička nepravilnost.

Nekome će utisak novog dati odštampan tekst, a neko voli da promeni monitor i pogleda napisano još jednom. Bez obzira šta vam je draže ili korisnije, napisan tekst svakako proverite još jednom pre objavljivanja ili slanja.

***

Kad ste umorni, posmatrajte ribice. Čitajte povremeno svoje stare tekstove i učite iz njih.

Zlatna ribica je zaista simpatična živuljka iako vam neće ispuniti želje. Za to vam je potreban pun lični akvarijum u banci. Koji ste napunili pisanjem, zašto da ne?

http://blog.kolegijum.com/2010/06/sta-nas-zlatna-ribica-uci-o-pisanju/

http://www.youtube.com/watch?v=gfgeIZyrIM0

Савршенство несавршенства – несавршенство савршенства

Већ трећи дан на мом радном столу стоји букет од 15 ружа које сам, сасвим случајно, купила на пијаци кад сам прекјуче кренула да купим јагоде (које нисам купила јер ми се ни код једног продавца нису свиђале). Остала сам без даха кад сам их видела и прво што сам тада помислила, а што помислим и сваки пут одтада када их погледам, је да су савршено несавршене или несавршено савршене – у зависности од тога с које стране их посматрам.

Зашто су несавршене – јер нису оне вештачке, узгајане на плантажама, правих стабљика и уједначених латица, које се продају у цвећарама, већ оне ситне, „кривоноге“, препуне трња, порасле очигледно у нечијој башти (вероватно средовечне госпође која их је продавала – била сам толико одушевљена њиховом појавом да сам заборавила да питам); изгледа и да су их помало грицкале неке бубице или их је убио град – латице им делују помало „назубљено“; коначно, у недостатку одговарајуће вазе, ставила сам их у стаклену теглу од куповног ајвара, с које ме је, руку на срце, мрзело да скинем етикету – данас сам помало поправила утисак тако што сам целу теглу ставила у керамичку саксију, из које сад етикета вири само мало.

Зашто су савршене – јер има тачно по пет ружа розе, бордо и боје кајсије које праве феноменалну комбинацију (имам утисак да би се свеукупни утисак скроз покварио кад би била само једна више од било које боје); јер су, упркос „назубљеним“ и изгрицканим латицама, биле дивни пупољци који се сада пред мојим очима полако отварају у још лепше цветове; јер тако, у тој тегли у саксији, заузимају таман онолико слободног простора колико имам на радном столу; јер ми улепшавају ове суморне и кишне дане.

Савршено несавршене или несавршено савршене – није битно. Битно је да су ту и да ми пружају велико задовољство.

Кад сам први пут почела да записујем своја размишљања и осећања у виду оваквих малих цртица, бринула ме је само једна ствар – како ћу ја то, кад то сигурно неће бити добро, а камоли савршено, каква би свака писана „творевина“ требало да буде. У ствари, то је оно што ме је и годинама раније спутавало да се отиснем у те воде, све до тренутка док потреба за писањем, као неком врстом вентила за недовршене мисли и неизречене емоције, није превладала све дотадашње страхове. Сада знам да су моје приче исте као и моје руже – није битно шта ко о њима мисли, није битно ни колико ме коштају, битно је само да су ту и да ми пружају велико задовољство.

Нешто врло слично сам данас прочитала и у текстовима два савремена домаћа аутора чије радове већ неко време с великим интересовањем пратим – Дејана Стојиљковића и Жане Полиаков. Свако на себи својствен начин, наравно, али обоје су дошли до истог закључка – није битна форма, битна је суштина; није важан писац, важна је прича. Већ сам почела да се питам каква је то случајност да истога дана када ми је (препорученом поштом) стигао дуго ишчекивани примерак Жанине књиге“Lovemarks”, у „Вечерњим новостима“ буде објављен текст мог суграђанина с врло јасном поруком израженом већ у самом наслову („Прича о причању“), кад се сетих да је баш Жана у свом последњем тексту на њеном Journalogoue-у (којим је и обавестила своје читаоце да се књига коначно нашла у продаји) писала о томе како је убеђена да случајности не постоје... Могу рећи да се слажем и да сад знам да заиста није случајно што пре неки дан нисам купила јагоде, али јесам моје (не)савршене руже.

На крају, морам да вам одам једну малу тајну: са пола пута сам се вратила да купим још један букет. Овај је већ био потпуно другачији од првог – такође петнаест ружа, али само розе и бордо и (барем ми се тако чини) уједначенијих и правилнијих цветова. Он је „само“ савршен – прелеп, у правој вази и стоји на још лепшем месту – на столу испод прозора у спаваћој соби, тако да је прва ствар коју видим ујутру кад се пробудим и последња увече пре него што угасим светло.

Иако је диван, нисам писала о њему, а мислим и да знате зашто. Он је нешто чему, у овом тренутку, могу да се дивим, али не и да се с њим поистоветим. Не само моје руже и моје приче – и ја сама сам савршено несавршена и несавршено савршена и САВРШЕНО СРЕЋНА због тога.

ПС http://www.zanapoliakov.com/zanapoliakov.com/Journalogue/Entries/2010/6/1_Lovemarksili_jos_jedna_knjiga_o_zbunjenosti.html

http://www.facebook.com/group.php?gid=128615687164837&ref=mf#!/group.php?gid=128615687164837&v=wall&ref=mf

Нишлијски МЕРАК , Ниш и Нишлије ( са Калчу )

ЂАВОЉА ПОСЛА

Није имала појма шта да очекује од тог путовања. Али, ако се место зове Ђавоља варош, нема шансе да може да буде добро. Где се уопште то налази, кад морају толико да се клацкају до тамо у грозном аутобусу? А шта ако њен мобилни не буде у домету, како ће онда да се дописује с френдицама. Као да није довољно што је на цео дан морала да се одрекне Фејса! Мада, покушаће да се улогује преко мобилног, па мора да апдејтује свој статус!

Питала се чија ли је ово глупа идеја била да се традиционални излет за читаву фирму организује у ову забит. Нису ли могли да нађу нешто ближе и мало урбаније? Па сигурно има таквих места... није могла да се у тренутку сети ниједног али била је сигурна да их има. У ствари, није јој било јасно што ли су уопште организовали овај пут, кад већ нису могли да их пошаљу негде како треба.

И шта је, уопште, Славица подразумевала под тим кад јој је рекла да „одлазак на излет, званично, није обавезан, али да се, незванично, неће баш благонаклоно гледати на недолазак!“ Могла је да каже да је болесна и да не иде, већ да лепо проведе дан код куће. Славица каже да шефови гледају на ово као на неку врсту „тим билдинга“, јер ове године нису у могућности да организују нешто више. Ма да! Да фирма има прави тим, он би одавно био набилдован! Кад смо већ код тога, данас ће морати да прескочи и свој редовни ворк-аут у џиму!

Понела је макар свој ај-под, а он је пун музике (додуше оне што слуша док џогира, није баш за опуштање у аутобусу), ваљда ће јој помоћи да се мало забави док не стигну у ту Ђавољу варош. А можда успе мало и да задрема. Јесте да никада није могла да спава у аутобусу, али то је сада можда и најбоље решење, макар неће морати да слуша колеге који с узбуђењем говоре о томе како иду да виде „светско чудо“. Није имала појма о чему говоре, али је била сигурна да тамо нека гомила камења сигурно не може ни да приђе светском чуду.

Док су колеге пристизале и смештале се на своја места, посматрала је ко се све ту нашао. Није била баш задовољна саставом друштва у том аутобусу, јер није било никог кога је она сматрала иоле интересантним, као ни никог од шефова. Они су сви били у другом аутобусу. У овом је била смештена „проста радна снага“ – маркетинг, ејџ-ар, финансије, информатичари.

Кад су коначно кренули, успела је да се мање-више удобно смести, ставила је слушалице у уши, подметнула јастуче под главу и решила да пошто-пото заспи јер није могла да слуша шта је досадни водич имао да каже.

И таман је и успела да задрема, немајући представу колико је времена уопште прошло, кад је Славица, која се све време врпољила на седишту поред њеног, гурну и рече:

- Еј, идем ја напред, хоћу да седнем поред оног згодног Владе из ај-тија, да мало попричам с њим. Мислим да имам шансе код њега, већ неколико дана ме као нешто мува, мада то онако... као... знаш. Идем да испитам како ту стоје ствари. Теби неће сметати да онај његов колега, како се беше зове, дође да седне ту поред тебе. Знам да уме мало да смара, али ти ионако спаваш. Јел` важи? Ајде буди срце!

И пре него што је успела било шта да каже, Славица је већ одлепршала до Владиног седишта, подигла смор-колегу с његовог места и прстом му показала да може да иде и седне да поред ње. Није је много било брига о коме се ради, кад већ мора да трпи труцкање аутобуса, трпеће и смор-колегу, али под условом да је не дави неким безвезним причама.

Кад је дошао до ње и рекао јој, прилично незаинтересовано, „ћао“, жацну је нешто у стомаку кад је схватила да се ради о типу који је изгледа и не воли баш много. У том одељењу се, иначе, сви жешће ложе на њу, па кад оде код њих да јој заврше нешто, а они се просто утркују ко ће да јој помогне. Поломе се, што се каже. Сви, осим њега, који неће ни да је погледа, крије главу иза монитора, преврће неке папире... кад боље размисли, није сигурна ни да ли га је икад чула да каже нешто, осим што, као сад, промрмља неку реч поздрава.

Сео је на седиште поред ње, али се видело да му је помало непријатно. Није ни њој било сасвим све једно, али је решила да га игнорише, као и он њу толико пута раније. Поново се завалила у седиште, трудећи се да се намести што удобније, појачала је музику на ај-поду и затворила очи.

Али, нешто јој није дало мира. Као да ју је нека чудна сила терала да погледа у његовом правцу. Трудила се да игнорише ту потребу, али није успела, па је на тренутак отворила једно око и бацила поглед према њему.

Он је сада седео мирно и гледао у камен који је држао у рукама (није јој баш било јасно одакле га је извукао, није приметила да га је имао у рукама кад је дошао). На први поглед, била је то каменчуга к`о свака друга, али је он с таквом фасцинацијом гледао у њега, превртао га, окретао, заглеђивао са свих страна, да није могла а да не обрати боље пажњу. Кад је мало боље загледала, видела је да камен има врло необичну жућкасто-црвенкасту боју, али је уједно знала и да то није разлог због ког се њен сапутник тако задубио у његово посматрање. Исти онај чудни осећај који ју је малопре натерао да отвори очи и погледа га, сада ју је натерао да скине слушалице с ушију, придигне се и загледа у тај необичан предмет у његовим рукама. Није разумела зашто, али је осетила да то мора да уради.

Почела је већ непристојно да зури у његове руке, кад се он окрену према њој и рече:

- Овај камен сам покупио у Ђавољој вароши кад сам први пут био тамо. Било је то пре ове читаве приче о „светском чуду“ и тог чуда што су сад направили од тог дивног места. Ови ће да нас воде горе-доле ко мечке, само да нам узму паре, али ако хоћеш, могу да те одведем на места на која не воде туристе, да ти покажем да магију тог места не чине само камене скулптуре.

Кад је почео да говори, остала је потпуно затечена звуком његовог гласа. Толико је била занета њиме, да јој је требало неколико тренутака пре него што је схватила шта јој говори. А онда је, на потпуно лично изненађење, рекла:

- То би било баш супер!

* * *

Остатак пута, провела је пажљиво слушајући његове приче не само о Ђавољој вароши, већ и о многим другим местима које је посетио с друштвом љубитеља природе чији је био члан. Причао јој је о пећинама и планинама широм Србије које је посетио, као и о неким местима у источној Србији где су неки подруми за производњу вина, „пивнице“ или „пимнице“, ако је добро запамтила. Упијала је сваку његову реч, не могавши да верује да ће бити тако заинтересована за било шта што би јој он имао рећи о природи, планинарењу, излетима. А он је то тако лепо описивао, уз честе духовите опаске, да то никако није могло да јој буде досадно.

Кад су стигли на одредиште, повео ју је за руку и одвео на другу страну, пустивши да читава група прође с водичем, а затим је одвео да јој на миру покаже напуштена рударска окна, извор где је вода црвена као рђа, „ђавоље“ дрвеће, испреплетано и изувијано на готово немогуће начине. Испричао јој је легенду о вили и сватовима који су желели да венчају брата и сестру, а затим јој је и „стручно“ објаснио како су настале те камене фигуре. А кад су се њихове колеге, уморне од пута, сјатиле у ресторан на освежење и ручак, одвео ју је до самог врха брда с ког се виде „камени сватови“ и направио неколико одличних фотографија, говорећи јој да у том окружењу изгледа баш као вила која их је такве направила.

Она се без прекида смејала тим његовим причама и за сво то време није ни један једини пут погледала у мобилни телефон, није прочитала ни један СМС (а било их је десетак, френдице су се бринуле за њу) и није јој пало на памет да треба да апдејтује свој статус на Фејсу.

У повратку су поново сели једно поред другог (мада се Славица бунила, јер од њеног мувања с Владом није било ништа, па није више могла да седи поред њега). Наставио је да јој прича о својим другим интересовањима: музици (свирао је гитару у једном бенду), фотографији (отуда и оне дивне фотке), књигама и помало писању. И даље га је пажљиво слушала. Повремено би јој пало на памет како је он баш супер лик, да је баш згодан и много паметан, а он би јој већ следеће секунде одвукао пажњу неком новом причом.

У једном тренутку јој је рекао:

- Добра си ти. Свиђаш ми се. Остављаш утисак неке напуцане девојке, знаш оне што су им паре најбитније у животу и што мисле да цео свет мора да се врти око њих, али видим да у суштини ниси таква. Знаш, до данас ми и ниси била много симпатична, кад год би долазила код нас у канцеларију, избегавао сам да с тобом разговарам, али сад видим да уопште нисам био у праву. Да ли би... хм... да ли би хтела да следећег викенда изађемо?

С осмехом је одговорила:

- То би било баш супер!

Није јој баш било сасвим јасно шта се то данас догодило, али је сумњала да су у питању нека ђавоља посла.

НЕКО ТВОЈ И ТИ ЊЕГОВ

oбјављено у магазину "СЕНСА", у новембарском или децембарском броју (2009. наравно)

„Пријатељ, ако је онај баш баш прави, увек је топла лековита пилећа супица која нам угреје срце. Њему без стида признајемо и оне ствари о себи које ћемо ретко открити чак и вољеној особи. У љубави увек мало калкулишемо, стрепимо, показујемо лепши профил. Често осећамо страх, нервозу и неразумевање, мада љубав цвета, можда тад баш и највише.

Али ту је твој пријатељ да зацвилиш или да се похвалиш, угњавиш га својим дилемама, да упоредите искуства, да ти осветли проблем и са друге стране, да му размажеш своје срце по длану као пекмез, да ти отпусти вентил када се осећаш као експрес лонац, да те подсети, опомене, изгрди, поврати ти самопоуздање, предложи решење или просто – само саслуша.“


једна Снежана

Кишни матине

Седим у соби поред прозора и занимам се новостима с интернета. Киша пада од јутрос као да је јесен, а не средина маја месеца. А тако је и хладно. Киша добује по лиму крова, а звук делује успављујуће исто као и читава атмосфера, осим у тренуцима када толико појача да се то добовање претвори у праву тутњаву, па је и помало застрашујуће.

Гледам кроз прозор, мада и немам бог зна какав поглед. Кров зграде прекопута, с пар димњака и телевизијских антена. И моји мали бодљикави лепотани, које сам покушала да заштитим од кише тако што сам их приближила уз само окно прозора (баш су ми лепи, пу-пу, изгледа да ће један ускоро да процвета, чини ми се да има два пупољка – први пут цвета код мене, па још не знам). Е да, и зелено светлеће црево дуж ограде терасе, остало још од новогодишње декорације – угасили га средином јануара, али га нису скинули – местимично попустило, ваљда од сунца, а сада су на њему тако правилно начичкане капљице воде да подсећа на неку тестеру, али с бисерним зупцима, као за сечење стакла или неког драгоценог метала.

Не волим кад пада киша, а нарочито не када пада тако много и често као ове године. Али постоје ти тренуци када је напољу пљусак, а ти седиш у соби и онда бациш поглед кроз прозор, као ја сад, и видиш како је напољу све мокро и никакво, а теби на тренутак буде лепо јер си сигуран ту унутра и срећан си што не мораш да будеш тамо негде напољу на тој грозној киши.

А тако је и у животу, зар не? Лепше је кад се повучеш у себе, у свој мали свет, малу чаурицу, где је све удобно и сигурно, него да будеш out there где су и злоба, и зло, и завист, и љубомора, и хиљаде других опасности. Зато си срећан кад се тако затвориш, зачауриш и заштитиш себе од повреда сваке врсте.

Али, да ли си заиста срећан? Да ли заиста можеш да заштитиш себе од свог зла овог света тако што ћеш се затворити у свој свет? Јер, ако већ дижеш ограду око себе да се заштитиш од лоших ствари, самим тим ни оним добрим стварима не дозвољаваш да допру до тебе. Ако не пушташ људе да допру до тебе, из страха да ће те повредити, онда не можеш то да дозволиш ни онима који те желе волети.

Е па, да се случајно не би десило да то некада заборавим, овог тренутка излазим напоље на кишу, да правим друштво мојим бодљикавим лепотанима и да заједно с њима киснем. Идем да им мало причам да би ми што пре процветали. А и поглед је много бољи с терасе него што је овај с прозора.

Obnavljanje živote radosti

Jadranka Boban Pejić, magazin „SENSA“, april 2010. godine

„Kad se strah, briga ili neprijatnost uvuku u naše svakodnevno bivanje, onda se osećamo stisnuti, pritisnuti, a time nam se svakako menja i percepcija, tj. način na koji doživljavamo i sebe i druge. Sužavanje percepcije dovodi do toga da prilike i vedre pojave oko sebe manje vidimo pa nam se čini da nemamo izbora. (...) Sužavanje i zatrpavanje sopstvenog unutrašnjeg prostora ne događa se odjednom. Često je neprimetno. Iz dana u dan, malo po malo, gubimo deliće prostora nesvesni da tako umanjujemo i gubimo životnu radost ili ono što osećamo kao sopstvenu energiju i snagu. (...)

Zato umesto da plivate između krajnosti, zastanite barem jednom tokom dana i zapitajte se šta biste mogli da uradite a da vas zaista raduje. I uradite upravo to! Ulaganjem vremena u sebe vreme se ne smanjuje već povećava! I dozvolite sebi ponekad da ne radite ništa uprkos tome što vas možda čeka mnogo obaveza. Zašto čekati da se razbolimo ili budemo potpuno iscrpljeni pa da počnemom sebe tretirati bolje i nagradjivati se pogledom na lepo cveće, bogatom čorbicom, prijatnom kupkom ili sa sat-dva više provedenih u krevetu? Uživati redovno u ovakvim darovima života velika je pomoć u očuvanju dobrog zdravlja. (...)

To znači da bi na trenutak trebalo da oslušnemo i osvestimo sopstveno telo, usmerimo pažnju na njega i osetimo ga, osetimo život u svakom delu i svakoj ćeliji i pratimo protok daha. Šta god nam se pritom pojavi kao misao ili osećaj trebalo bi da prihvatimo, ali i da osetimo da smo još mnogo više od toga. Da, brinem, da, strahujem, da, ljuta sam, ali to nije sve što jesam – još sam mnogo više od toga. Gotovo u istom trenutku osetićemo otvaranje prostora i razređivanje osećaja stisnutosti, ali i oslobođenja od teških emocija i ustaljenih navika.“

Između ljubavi i mržnje II - 9.5.2010.

Мрзим те! Страшно те мрзим! Много! Мрзим како никад никог раније нисам мрзела! Мрзим те јер си такав какав јеси, јер си од мог живота направио оно што је он сада, а што ми се нимало не допада. Мрзим чињеницу да си уопште постао део мог живота и то што сад он уопште нема смисла без тебе. То што могу да га поделим (и делим га) на време пре и после тебе. Мрзим кад ме овако игноришеш као сада, кад ме „кулираш“, кад ме „испаљујеш“ и „откачињеш“ због ко зна кога или ко зна чега. Мрзим начин на који ме гледаш, било уживо, било са слике коју увек носим са собом и које не могу и не желим да се отарасим. Једноставно, мрзим те!

Волим те! Ма какви волим, обожавам те! Волим те како никад никог раније нисам волела! Волим те баш због тога што си то што јеси, волим те јер си ушао у мој живот и постао његов саставни део, неопходан чинилац, без ког он не би ни имао смисла. Волим тренутке кад знам да сам ти цео свет, кад знам да само на мене обраћаш пажњу, када ти је све што кажем и урадим једино важно, кад су ти једино важна моја срећа и задовољство, кад сам ти једино важна ЈА! Обожавам твој длан на мом образу, обожавам место на твом рамену на које спуштам главу, обожавам кривину твојих леђа под мојим прстима. Волим како ме гледаш и волим кад ме гледаш. Једноставно, волим те!

Кад дођемо дотле да се границе бришу, да постајемо једно у сваком погледу, кад почнемо да се питамо шта је битније – ментално или физичко спајање, и да ли је уопште једно без другог могуће, да ли смо тада постигли свој циљ или схватамо да смо тек на почетку?

* * * - 19.04.2010.

* * *

Večeras želim da pišem, potrebno mi je pišem, jer sada već znam da je to jedini način da izađem na kraj s ovim kovitlacem što me izjeda iznutra. Imam utisak da je svaki put sve jači i veći i teži, sada ga čak i fizički osećam kao neki tupi, nedefinisani bol, tu negde u utrobi, odmah ispod grudi. Boli, čupa, kida... ne znam više ni sama, da li je zaista svaki put sve jači ili ga ja samo sve teže podnosim.

Htela bih večeras da pišem, verujem da će mi od toga biti lakše, ali reči kao da su presušile. O čemu da pišem? Šta da kažem što već nisam rekla, što već nisam pretresla uzduž i popreko? Naročito kad, uprkos tome, boli i dalje, kovitla u duši, i to svaki put sve jače.

Hoću da pišem, ali možda je i nemoguće da u reči pretočim ono što trenutno osećam. Jer, kako opisati PRAZNINU? Sad znam, ono što boli ovako tupo nije više ni (bezrazložna?) tuga, ni mržnja, ni razočaranje, ni beznadežnost – ne, kroz sve sam to prošla i nije bilo ovako. Sad je ostala samo prazna duša, bez želja, bez očekivanja, bez stremljenja. Skoro pa skroz prazna.

Kažem skoro, jer kad pogledam duboko u nju, kad pokušam da je okrenem naopako da iz nje istresem i poslednju trunku osećanja, ono što nalazim na samom dnu je osećanje dužnosti. Polazim od pretpostavke da je to osećanje dužnosti prema mojim najbližima, ali u trenutku shvatam da je to ipak nešto još ozbiljnije – dužnost prema samoj sebi. Shvatam u stvari da sam sve vreme sama sebi dužna da budem ono što zaista jesam, dužna da se ni pred kim ne pretvaram i pokušavam da budem nešto drugo. Da se nikome ne pravdam i ne izvinjavam zbog toga. Ako već sve što radim, koliko god delovalo smišljeno i promišljeno, ipak dolazi upravo s tog mesta koje sada toliko boli, da nikome ne moram da objašnjavam zašto je to tako. Da ne osećam krivicu, pritisak i grižu savesti!

Kad stvari postaviš tako, kad shvatiš šta je to što te u stvari boli, neznatno olakšanja dolazi odmah. Ne bih baš tvrdila da manje boli, ali se sigurno lakše podnosi. Vajda je najbitnije shvatiti da uvek postoje usponi i padovi, manji ili veći; nekad su to samo oscilacije u raspoloženju, nekad životne krize, nekad smak (našeg malog) sveta. A još bitnije je shvatiti da ne samo da i najduže putovanje počinje najmanjim korakom, nego i da je svaki sledeći korak isto toliko važan kao taj prvi i da ne smeš sebi dozvoliti da staneš, čak iako se usput umoriš i posustaneš.

Čak iako na svakom koraku moraš zastati malo kako bi ponovo pronašao sebe (to re-invent yourself, to je izraz koji tražim), to nije ništa strašno, zar ne? Možda ćeš zbog toga malo duže putovati, ali je sigurno da će utisci s takvog putovanja biti intenzivniji. Nećeš moći da kažeš da si kroz život projurio. Doduše, može predstavljati „mali“ problem ako negde usput zaboraviš gde si to u stvari krenuo, ali, bože moj, da li je baš toliko strašno okrenuti se i nastaviti u nekom drugom pravcu, ka nekom drugom cilju?

Znam da ironija u celoj priči leži u činjenici da možda neće proći ni jedan dan a mene će u nekom trenutku ipak žacnuti neki osećaj krivice, neka potreba da se sklonim, izmaknem, ustuknem, povinujem se tuđoj želji. Nisam ni mislila da će sve ovo ići tako lako.

Pošto inače imam problem da verujem sama u sebe i u ono što sopstvenim snagama uradim, sve ovo mogu lepo i da zaokružim tuđim rečima: „Glavu gore golubice, daleko su daljine, visoko su visine, ima još puno letova.“ Budem li ovo često imala na umu, naći ću snage za svaki sledeći korak, sve dotle dok se ovo putovanje ne pretvori u pravi let.

PS: Da li je ovo pravi korak ka tome da postaneš „zvezda“ u filmu svog života?

Kolekcionar zagrljaja - 20.03.2010.

Znam barem dvoje ljudi (mada verujem da ih ima mnoooogo više) koji će mi istinski zavideti kada na početku i ove priče budem rekla da sam ponovo spavala do kasno u sred radne nedelje i da je to bilo još jedno jutro kad nisam imala ama baš nikakvih obaveza, te sam ponovo mogla sebi da priuštim lagano buđenje, uz dugo meškoljenje po krevetu. Naravno, najbolje u svemu je što se sve to odvijalo u domaćoj atmosferi, u našem stanu, u mom gradu, u trenutku dok su zvuci s ulice dopirali do mene zajedno s dugo očekivanim zracima sunca (inače, to je jedna od stvari koje me svaki put iznova oduševi – činjenica da iz spavaće sobe mogu, ako želim, da čujem i užurbane zvuke života u velikom gradu, ali i cvrkut ptica, lavež komšijskih pasa i druge zvuke prirode – jedna od najvećih privilegija života u našem delu grada, ali to je ipak tema za neku drugu priču).

Da li zato što me je već uveliko ponela groznica oko pisanja ovih mojih malih ispovesti, ili zato što sam prethodne večeri zaista zaspala u njegovom naručju, a tog jutra, pre njegovog odlaska na posao, dobila uobičajeni poljubac kao deo našeg malog tajnog jutarnjeg rituala, tek ponovo sam u tom trenutku počela da razmišljam o zagrljajima. Postajem li opsednuta tom temom, zapitala sam se, dok mi je kroz glavu prolazio film svih zagrljaja koje sam dobila (ili pružila) u prethodnih nekoliko dana. Šta je to u vezi sa zagrljajem što me toliko fascinira? Zašto mi toliko znače? Na ta pitanja nisam imala odgovor, ali sam u tom trenutku, osetivši kako me preplavljuje neka neobična mešavina sreće i zadovoljstva, odlučila da postanem kolekcionar zagrljaja! Da počnem da ih sakupljam, budući da oni za mene jesu istinski dragoceni, i da zatim iz njih crpem snagu i inspiraciju onda kada mi budu potrebne.

Zazvučalo mi je to u trenutku pomalo smešno, ali rekoh sebi: „Što da ne! Uzmi papir i olovku i zapiši detalje o svakom trenutku koji je u tebi izazvao emocije zbog kojih se sada ovako lepo osećaš. Pa da vidimo šta će od svega da ispadne.“

Dobro, onda bih mogla da krenem ovako nekako:

„Kolekcija zagrljaja (prvi primerci sakupljeni u nekoliko dana sredinom marta, kada je posle dugih meseci hladne i sumorne zime počelo da otopljava, kako vani, tako i u mojoj duši):

• Zagrljaj na vratima, nakon što se ponovo nismo videli 20 dana, ali ovoga puta je taj period, posle dužeg vremena, protekao bez svađa, prepucavanja i razmirica – prijatno, utešno i uvek uzbudljivo.
• Zagrljaji mojih sestričina – iskrenost dečije ljubavi je nešto što se ne može ni opisati, niti uporediti s bilo čim. Zato je tu svaki komentar izlišan.
• Zagrljaji bliskih prijateljica – znam da im je iskreno stalo do mene i da su zaista zabrinute zbog svega što mi se dešava. Isto, uostalom, važi i za mene kad su one u pitanju. Tim zagrljajima sam dobila mnogo razumevanja i podrške, mnogo utehe.
• Zagrljaj veoma bliskog prijatelja koga nisam dugo videla – još ako kažem da je to osoba koja zajedno sa mnom „boluje od teškog oblika telepatije“, neko ko mi je mnogo pomogao onda kad mi je najviše trebala pomoć i ko je, uprkos fizičkoj udaljenosti, bio tu za mene u po dana i po noći, onda mi se čini da je i tu svaki komentar suvišan. Jednostavno je fantastično znati da takvi ljudi postoje u tvom životu. A čini mi se da zagrljaj i jeste pravi način na im to pokažeš.
• Zagrljaj na vrhuncu strasti – dok vodimo ljubav, sve drugo može (i treba) da se menja, samo ne taj trenutak kad zadovoljstvo dostiže svoj vrhunac, kad se privijamo jedno uz drugo kao da želimo da izbrišemo granicu između naših tela, kad kroz zagrljaj težimo da i psihički i fizički postanemo jedno (a uskoro, nadam se, i stvorimo jedno malo biće).
• Zagrljaj dok tonemo u san – nešto što do sada nismo često praktikovali, ali što bi moglo da u sred ove opšte gungule postane još jedan mali zajednički ritual. Neka vrsta sebičnosti i samoživnosti nas je u tome do sada sprečavala. Sada smo izgleda shvatili da se takvih stvari moramo rešiti ako želimo da nastavimo dalje. Reći ću samo da sam, dok je spavao s glavom na mojim grudima, a moji prsti nesvesno prolazili kroz njegovu kosu, shvatila da ništa nije nemoguće u našoj priči, jer moja ljubav prema njemu zaista nema nikakvih granica (ili ih je barem jako teško uočiti).“

Tog prepodneva, nakon što sam napravila ovaj mali popis, spremila sam se i izašla iz stana. Dok sam šetala gradom, gledajući svoj odraz u izlozima prodavnica, imala sam utisak da hodam odlučnije i vedrije nego inače, visoko podignute glave. Kao da je iz mene zračilo neko neobično osećanje zadovoljstva. Obaveze, koje inače smatram zamornim i teškim, završila sam bez mnogo muke i brže nego inače. Uz put, svako malo bih se nasmešila, jer bih se ponovo prisetila nekog detalja iz moje nove male lične kolekcije. A mogla bih da se zakunem da je bilo prolaznika koji su me gledali ispod oka, neki sa čuđenjem, neki, čini mi se, sa zavišću. Šta više poželeti?!

Između ljubavi i mržnje - mart 2010.

Ponovo hladno i sumorno jutro. Zvonio je budilnik, ali nisam morala da žurim s ustajanjem, mogla sam da provedem još koji minut pod toplim pokrivačima. Opet onaj magični trenutak između sna i jave i opet jedan zagrljaj izvire odnekud iz sećanja. Ruka prebačena preko mog struka i topli dah na vratu. A onda gotovo da sam osetila i blagi poljubac. I novi dan je počeo.

Čak i onih malobrojnih noći koje provedemo zajedno u krevetu, nikada ne spavamo zagrljeni ili pod istim pokrivačem. I posle najdivnijih trenutaka, punih nežnosti i strasti, okrene se svako na svoju stranu i prepusti se snu. Ponekad se samo držimo za ruke, ali to traje tek koji minut, jer nam je oboma toliko dovoljno da posle (najčešće) ubitačnih dana za nama, zaspemo. O zajedničkom buđenju da i ne pričam – još je ređe i još dragocenije. Psiholozi iz ženskih magazina kažu da to znači nedostatak međusobne komunikacije i empatije. Ja sam oduvek tvrdila da se radi o navici i umoru.

Razmišljam o tome da smo, od kako su stvari krenule da se razvijaju u pravcu situacije u kojoj se sada nalazimo, počeli da živimo između ekstrema – nikad jedno drugom nismo rekli toliko teških reči, niti doživeli lepše i strastvenije trenutke zajedno. Nikada nismo bili toliko grubi niti toliko nežni jedni prema drugom. Kao da živimo između ljubavi i mržnje.

Šta je uopšte potrebno da bi nekoga mrzeo? Koliku nepravdu treba neko da ti nanese, koliko da te povredi, da bi mogao reći: „Da, mrzim ga!“ Iako sam u životu bila žrtva mnogih nepravdi, ne mogu reći da bilo koga zbog toga mrzim. U najboljem slučaju, prema takvim ljudima osećam žaljenje, u najgorem gađenje. Trudim se da im ne pridajem veliki značaj u životu.

Da li Njega, posle svega, mogu da mrzim? Nikako. Takvu opciju ne mogu ni da zamislim. Mada, ne mogu ni da ga žalim. Samo ga razumem.

„Nisam ja tako jak kao ti. Nisam mogao a da ne pustim nekog drugog u svoj život“, ponovio je ko zna koliko puta. „Nisam jača, ti si bio hrabriji“, pomislila sam svaki put, ali to nikada nisam izgovorila. Ono što jesam rekla je: „Ne smeš sada da budeš kukavica, sada moraš imati hrabrosti da raspetljaš do kraja čvor koji si zavezao“. Ali na žalost, ispao je kukavica.

Ne mrzim ja njega, ali se ponekad neizostavno pitam mrzi li on mene. Da li u trenucima kad me optužuje da sam jedino ja kriva za sve što nam se događa, oseća negde duboko u sebi mržnju koja ga i tera da uradi sve to. Kako drugačije objasniti tu stalnu potrebu da me iznova povređuje svojim rečima i postupcima. Da, taman kad mislim da su stvari krenule nabolje, ponovo zapodene svađu oko nečega što smo odavno raspravili, ali mu se svaki put vraćamo sa još većim žarom sa svađanje nego prethodni put.

Nebrojeno mnogo „izvini, nisam tako mislio“, „bio sam ljut, pričao sam svašta“ i sličnih objašnjenja i izvinjenja, ne može da ispravi ono što je učinjeno. Pa čak i da zanemarim sve izgovorene reči, dela su ta koja mnogo više bole. Svaki izbegnuti poljubac, svaka okrenuta leđa, svaki skrenut pogled, ostavljaju ožiljke na duši koji nikad neće do kraja zarasti. „Mrzi li me baš toliko?“ pitam se svaki put. „Mrzi li on sam sebe posle toga?“ Još uvek ne nalazim nikakav odgovor.

Oproštaj u srcu lako je naći (oproštaj za druge - za sebe, baš i ne, ali to je već neka druga priča). Zaboraviti i ostaviti sve iza sebe, to je mnogo teže. A treba li se uopšte truditi da se nešto zaboravi, koliko god loše bilo? Hoće li u našem slučaju biti dovoljno to što sam oprostila, ili će ono što ne mogu da zaboravim ostati kao neka trunka koja će večito trovati naš odnos, kakav god on u budućnosti bio?

Ni na ova pitanja trenutno nemam odgovor. Ostaje mi samo da se nadam ili bolje rečeno, da mu verujem na reč, da će sve biti drugačije jednom kad budemo u prilici da svake večeri tonemo u san jedno pored drugog i češće se budimo s njegovom rukom oko mog struka i toplim dahom na mom vratu.

Poljuljano poverenje je najteže vratiti i tu ni jedno ni drugo ne smemo biti kukavice.

3. mart 2010. godine, 23:00 h – kao odgovor „skeptiku po pitanju ljubavi“ (nemoj odmah da se ljutiš, svako ima pravo da pogreši)

Dakle, rekao si: „Pisaćeš ti još (i citiraćeš me još koji put, sigurno). Takav si put izabrala da ćeš sigurno još pisati.“ I bio si u pravu – nije prošao ni ceo sat, a ja sam već uzela olovku u ruke (da, ovo zaista zapisujem u svesci, na kolenima). Možda u ovome nađem dobar izduvni ventil, a ako ništa drugo, pomoći će mi da uvedem malo reda u haos koji mi, sad već hronično, vlada u glavi.

Kao što rekoh, nikada nisam baš umela da svoja osećanja pretočim u reči. Uvek je bilo mnogo lakše ponašati se u skladu s njima – smejati se kad si srećan, plakati kad si tužan i povređen, činiti gomilu glupih sitnih gestova kad si zaljubljen, napiti se kad misliš da ne možeš više da izdržiš. I kad te pitaju šta ti je, da im lepo odgovoriš „Ništa!“ Čak i kad sam uspevala da se „otvorim k’o knjiga“, da dozvolim sebi da budem „izuvena iz cipela“ kako ja to kažem, bilo bi to uvek nalik na bujicu koja bi nezaustavljivo pokuljala iz mene i stvari bi posle toga bile još teže i komplikovanije nego što su bile pre toga. (Sećaš se, uostalom – danima, mesecima, ni reči, a onda u toku jedne večeri – tras! – ceo život na videlo, duša na dlanu, srce na izvol’te).

Tek jedan novi izazov stavljen pred mene – potreba da se jednim SMS-om (ili u najboljem slučaju u par rečenica chat-a) iznese suština onoga što bi inače bilo sasvim jasno (i za šta reči možda ni ne bi bile potrebne, već bi i jedan međusobni pogled bio dovoljan) – pokazao mi je da takvo traženje suštine može biti od velike pomoći kad je potrebno dovesti vlastite misli u red. Drugim rečima, uraditi ono najteže – razumeti sam sebe!

Zato sam večeras sela ponovo da pišem – ima još mnogo toga što duboko u sebi još ne razumem, a od toga zavisi jedna velika odluka u mom životu. Možda se sve ovo na kraju svede na to da ja samo tražim opravdanja za odluku koju sam već donela, ali čak i ako bude tako, nema veze – opet bi poslužilo svrsi (i bilo bi u svakom slučaju manje opterećujuće i dosadno, a ruku na srce i jeftinije, od gomile SMS-ova i dugih telefonskih razgovora koje sam do sada isključivo praktikovala – mada, da se razumemo, njih se ne odričem. Kako bih drugačije došla do divnih delića tvoje filozofije koje bih onda mogla da citiram i oko njih ispletem čitavu priču. Uostalom, držim te za reč. „Uvjek i u svakom momentu“, rekao si.)

Ovo ipak nije priča o odlukama i nedoumicama, već o potrebi da se priča ispriča (ili zapiše), o osmehu na licu i leptirićima u stomaku. Priča očigledno sama nalazi put, biva ispričana onda kad za to bude pravi trenutak. Da nije tako, zašto bih ja, koja nikada nije verovala u „Dragi dnevniče,...“ ili savete tipa „staviti sve na papir u dve kolone – za i protiv“, rešila da ispričam priču o sećanju na jedan zagrljaj. I još bitnije, zašto bih je ispričala baš sada.

Jednom ispričana, priča je poslužila svrsi – svako ko ju je pročitao mogao je da u njoj pronađe neka od objašnjenja koja sam ostala tu i tamo dužna, ali i da pronađe po mali delić sebe. Onog trenutka kad je „izašla u svet“, priča je postala i svrha sama po sebi – krenula je da živi svoj život, nezavisno od mene kao njenog tvorca. I kada je, kao takva, izazvala (na svi sreću uglavnom pozitivne i očekivane) reakcije, to onda jeste bio trenutak za osmeh na licu u leptiriće u stomaku. Stvorila sam nešto jedinstveno, neponovljivo, a uz to, izgleda, i lepo.

I ova trenutna priča pronalazi put sama za sebe – imala sam priliku da sve ovo večeras kažem „samo za tvoje uši“, ali reči nisu htele vani. Čuvale su se baš za ovu priču.

Ko god me bude pitao, potvrdiću mu na nebrojeno mnogo promera da iz svakog zla uvek izađe nešto dobro. Evo i ovo sad – ako ništa drugo, navelo me je da (ponovo) malo pišem, u nadi da ću malo dovesti misli u red. Kakvu god odluku budem donela, znaću makar da je dobro razmotrena i „pretresena uzduž i popreko“, mada je izvesno da će biti doneta iz srca.

A ako mi budeš ponovo poslao pravu poruku u (baš) pravom trenutku, kao što samo ti umeš, tek ću ti onda pričati o leptirićima u stomaku.