Šta nas zlatna ribica uči o pisanju
Ako umesto odlaska na more ipak morate da pišete, onda je druženje sa zlatnom ribicom baš adekvatno.
Sećate li se simpatične ribice iz filma “Nemo” koja ima toliko kratko pamćenje da svaki put kada se nađe ponovo na mestu sa kojeg je krenula, usklikne radosno: Ovde nisam bila!
Nekoliko važnih stvari u pisanju sam naučila od sinovljevih zlatnih ribica. Njihova jedina mana je što ne mašu repom kad me vide, ali zato ne moraju tri puta dnevno u šetnju, pa su zaista vredne pažnje.
1. Početak pisanja: ovde nisam bila!
Svaki početak pisanja, bilo službenog pisma ili teksta za sajt treba da počne dobrovoljnom zamenom prvog užasa prvim oduševljenjem: ovde nisam bila! Sad ću super da se provedem! Kretanje kroz tekst, bez obzira da li pišete prigovor, izveštaj ili blog-post, treba da bude kao osvajanje novog prostora. Znatiželjno. Sa tim ushitom zbog mesta na kojem ranije nismo bili.
2. Proces pisanja: Plivam. Mir, molim!
Saveti iz akvaristike su nas naučili da ribice vole mirno, dobro osvetljeno mesto u kojem neće biti uznemiravane životom koji se odvija izvan akvarijuma. Da bi mogao da bude iznova oduševljen svojim zadatkom, onaj koji piše mora obezbediti sebi uslove da pliva kroz misli i tekst na miru.
3. Provera napisanog: ovde nisam bila!
Kada je tekst napisan, on mora da odleži, da bi potom bio pročitan novim okom. Baš kao zlatna ribica koja se vraća na isto mesto i oduševljeno konstatuje da je tu prvi put. Samo tako može da se uoči neka smisaona, semantička ili logička nepravilnost.
Nekome će utisak novog dati odštampan tekst, a neko voli da promeni monitor i pogleda napisano još jednom. Bez obzira šta vam je draže ili korisnije, napisan tekst svakako proverite još jednom pre objavljivanja ili slanja.
Ako umesto odlaska na more ipak morate da pišete, onda je druženje sa zlatnom ribicom baš adekvatno.
Sećate li se simpatične ribice iz filma “Nemo” koja ima toliko kratko pamćenje da svaki put kada se nađe ponovo na mestu sa kojeg je krenula, usklikne radosno: Ovde nisam bila!
Nekoliko važnih stvari u pisanju sam naučila od sinovljevih zlatnih ribica. Njihova jedina mana je što ne mašu repom kad me vide, ali zato ne moraju tri puta dnevno u šetnju, pa su zaista vredne pažnje.
1. Početak pisanja: ovde nisam bila!
Svaki početak pisanja, bilo službenog pisma ili teksta za sajt treba da počne dobrovoljnom zamenom prvog užasa prvim oduševljenjem: ovde nisam bila! Sad ću super da se provedem! Kretanje kroz tekst, bez obzira da li pišete prigovor, izveštaj ili blog-post, treba da bude kao osvajanje novog prostora. Znatiželjno. Sa tim ushitom zbog mesta na kojem ranije nismo bili.
2. Proces pisanja: Plivam. Mir, molim!
Saveti iz akvaristike su nas naučili da ribice vole mirno, dobro osvetljeno mesto u kojem neće biti uznemiravane životom koji se odvija izvan akvarijuma. Da bi mogao da bude iznova oduševljen svojim zadatkom, onaj koji piše mora obezbediti sebi uslove da pliva kroz misli i tekst na miru.
3. Provera napisanog: ovde nisam bila!
Kada je tekst napisan, on mora da odleži, da bi potom bio pročitan novim okom. Baš kao zlatna ribica koja se vraća na isto mesto i oduševljeno konstatuje da je tu prvi put. Samo tako može da se uoči neka smisaona, semantička ili logička nepravilnost.
Nekome će utisak novog dati odštampan tekst, a neko voli da promeni monitor i pogleda napisano još jednom. Bez obzira šta vam je draže ili korisnije, napisan tekst svakako proverite još jednom pre objavljivanja ili slanja.
***
Kad ste umorni, posmatrajte ribice. Čitajte povremeno svoje stare tekstove i učite iz njih.
Zlatna ribica je zaista simpatična živuljka iako vam neće ispuniti želje. Za to vam je potreban pun lični akvarijum u banci. Koji ste napunili pisanjem, zašto da ne?
http://blog.kolegijum.com/2010/06/sta-nas-zlatna-ribica-uci-o-pisanju/
Нема коментара:
Постави коментар