Већ трећи дан на мом радном столу стоји букет од 15 ружа које сам, сасвим случајно, купила на пијаци кад сам прекјуче кренула да купим јагоде (које нисам купила јер ми се ни код једног продавца нису свиђале). Остала сам без даха кад сам их видела и прво што сам тада помислила, а што помислим и сваки пут одтада када их погледам, је да су савршено несавршене или несавршено савршене – у зависности од тога с које стране их посматрам.
Зашто су несавршене – јер нису оне вештачке, узгајане на плантажама, правих стабљика и уједначених латица, које се продају у цвећарама, већ оне ситне, „кривоноге“, препуне трња, порасле очигледно у нечијој башти (вероватно средовечне госпође која их је продавала – била сам толико одушевљена њиховом појавом да сам заборавила да питам); изгледа и да су их помало грицкале неке бубице или их је убио град – латице им делују помало „назубљено“; коначно, у недостатку одговарајуће вазе, ставила сам их у стаклену теглу од куповног ајвара, с које ме је, руку на срце, мрзело да скинем етикету – данас сам помало поправила утисак тако што сам целу теглу ставила у керамичку саксију, из које сад етикета вири само мало.
Зашто су савршене – јер има тачно по пет ружа розе, бордо и боје кајсије које праве феноменалну комбинацију (имам утисак да би се свеукупни утисак скроз покварио кад би била само једна више од било које боје); јер су, упркос „назубљеним“ и изгрицканим латицама, биле дивни пупољци који се сада пред мојим очима полако отварају у још лепше цветове; јер тако, у тој тегли у саксији, заузимају таман онолико слободног простора колико имам на радном столу; јер ми улепшавају ове суморне и кишне дане.
Савршено несавршене или несавршено савршене – није битно. Битно је да су ту и да ми пружају велико задовољство.
Кад сам први пут почела да записујем своја размишљања и осећања у виду оваквих малих цртица, бринула ме је само једна ствар – како ћу ја то, кад то сигурно неће бити добро, а камоли савршено, каква би свака писана „творевина“ требало да буде. У ствари, то је оно што ме је и годинама раније спутавало да се отиснем у те воде, све до тренутка док потреба за писањем, као неком врстом вентила за недовршене мисли и неизречене емоције, није превладала све дотадашње страхове. Сада знам да су моје приче исте као и моје руже – није битно шта ко о њима мисли, није битно ни колико ме коштају, битно је само да су ту и да ми пружају велико задовољство.
Нешто врло слично сам данас прочитала и у текстовима два савремена домаћа аутора чије радове већ неко време с великим интересовањем пратим – Дејана Стојиљковића и Жане Полиаков. Свако на себи својствен начин, наравно, али обоје су дошли до истог закључка – није битна форма, битна је суштина; није важан писац, важна је прича. Већ сам почела да се питам каква је то случајност да истога дана када ми је (препорученом поштом) стигао дуго ишчекивани примерак Жанине књиге“Lovemarks”, у „Вечерњим новостима“ буде објављен текст мог суграђанина с врло јасном поруком израженом већ у самом наслову („Прича о причању“), кад се сетих да је баш Жана у свом последњем тексту на њеном Journalogoue-у (којим је и обавестила своје читаоце да се књига коначно нашла у продаји) писала о томе како је убеђена да случајности не постоје... Могу рећи да се слажем и да сад знам да заиста није случајно што пре неки дан нисам купила јагоде, али јесам моје (не)савршене руже.
На крају, морам да вам одам једну малу тајну: са пола пута сам се вратила да купим још један букет. Овај је већ био потпуно другачији од првог – такође петнаест ружа, али само розе и бордо и (барем ми се тако чини) уједначенијих и правилнијих цветова. Он је „само“ савршен – прелеп, у правој вази и стоји на још лепшем месту – на столу испод прозора у спаваћој соби, тако да је прва ствар коју видим ујутру кад се пробудим и последња увече пре него што угасим светло.
Иако је диван, нисам писала о њему, а мислим и да знате зашто. Он је нешто чему, у овом тренутку, могу да се дивим, али не и да се с њим поистоветим. Не само моје руже и моје приче – и ја сама сам савршено несавршена и несавршено савршена и САВРШЕНО СРЕЋНА због тога.
Нема коментара:
Постави коментар