Ponovo hladno i sumorno jutro. Zvonio je budilnik, ali nisam morala da žurim s ustajanjem, mogla sam da provedem još koji minut pod toplim pokrivačima. Opet onaj magični trenutak između sna i jave i opet jedan zagrljaj izvire odnekud iz sećanja. Ruka prebačena preko mog struka i topli dah na vratu. A onda gotovo da sam osetila i blagi poljubac. I novi dan je počeo.
Čak i onih malobrojnih noći koje provedemo zajedno u krevetu, nikada ne spavamo zagrljeni ili pod istim pokrivačem. I posle najdivnijih trenutaka, punih nežnosti i strasti, okrene se svako na svoju stranu i prepusti se snu. Ponekad se samo držimo za ruke, ali to traje tek koji minut, jer nam je oboma toliko dovoljno da posle (najčešće) ubitačnih dana za nama, zaspemo. O zajedničkom buđenju da i ne pričam – još je ređe i još dragocenije. Psiholozi iz ženskih magazina kažu da to znači nedostatak međusobne komunikacije i empatije. Ja sam oduvek tvrdila da se radi o navici i umoru.
Razmišljam o tome da smo, od kako su stvari krenule da se razvijaju u pravcu situacije u kojoj se sada nalazimo, počeli da živimo između ekstrema – nikad jedno drugom nismo rekli toliko teških reči, niti doživeli lepše i strastvenije trenutke zajedno. Nikada nismo bili toliko grubi niti toliko nežni jedni prema drugom. Kao da živimo između ljubavi i mržnje.
Šta je uopšte potrebno da bi nekoga mrzeo? Koliku nepravdu treba neko da ti nanese, koliko da te povredi, da bi mogao reći: „Da, mrzim ga!“ Iako sam u životu bila žrtva mnogih nepravdi, ne mogu reći da bilo koga zbog toga mrzim. U najboljem slučaju, prema takvim ljudima osećam žaljenje, u najgorem gađenje. Trudim se da im ne pridajem veliki značaj u životu.
Da li Njega, posle svega, mogu da mrzim? Nikako. Takvu opciju ne mogu ni da zamislim. Mada, ne mogu ni da ga žalim. Samo ga razumem.
„Nisam ja tako jak kao ti. Nisam mogao a da ne pustim nekog drugog u svoj život“, ponovio je ko zna koliko puta. „Nisam jača, ti si bio hrabriji“, pomislila sam svaki put, ali to nikada nisam izgovorila. Ono što jesam rekla je: „Ne smeš sada da budeš kukavica, sada moraš imati hrabrosti da raspetljaš do kraja čvor koji si zavezao“. Ali na žalost, ispao je kukavica.
Ne mrzim ja njega, ali se ponekad neizostavno pitam mrzi li on mene. Da li u trenucima kad me optužuje da sam jedino ja kriva za sve što nam se događa, oseća negde duboko u sebi mržnju koja ga i tera da uradi sve to. Kako drugačije objasniti tu stalnu potrebu da me iznova povređuje svojim rečima i postupcima. Da, taman kad mislim da su stvari krenule nabolje, ponovo zapodene svađu oko nečega što smo odavno raspravili, ali mu se svaki put vraćamo sa još većim žarom sa svađanje nego prethodni put.
Nebrojeno mnogo „izvini, nisam tako mislio“, „bio sam ljut, pričao sam svašta“ i sličnih objašnjenja i izvinjenja, ne može da ispravi ono što je učinjeno. Pa čak i da zanemarim sve izgovorene reči, dela su ta koja mnogo više bole. Svaki izbegnuti poljubac, svaka okrenuta leđa, svaki skrenut pogled, ostavljaju ožiljke na duši koji nikad neće do kraja zarasti. „Mrzi li me baš toliko?“ pitam se svaki put. „Mrzi li on sam sebe posle toga?“ Još uvek ne nalazim nikakav odgovor.
Oproštaj u srcu lako je naći (oproštaj za druge - za sebe, baš i ne, ali to je već neka druga priča). Zaboraviti i ostaviti sve iza sebe, to je mnogo teže. A treba li se uopšte truditi da se nešto zaboravi, koliko god loše bilo? Hoće li u našem slučaju biti dovoljno to što sam oprostila, ili će ono što ne mogu da zaboravim ostati kao neka trunka koja će večito trovati naš odnos, kakav god on u budućnosti bio?
Ni na ova pitanja trenutno nemam odgovor. Ostaje mi samo da se nadam ili bolje rečeno, da mu verujem na reč, da će sve biti drugačije jednom kad budemo u prilici da svake večeri tonemo u san jedno pored drugog i češće se budimo s njegovom rukom oko mog struka i toplim dahom na mom vratu.
Poljuljano poverenje je najteže vratiti i tu ni jedno ni drugo ne smemo biti kukavice.
Нема коментара:
Постави коментар