Кишни матине

Седим у соби поред прозора и занимам се новостима с интернета. Киша пада од јутрос као да је јесен, а не средина маја месеца. А тако је и хладно. Киша добује по лиму крова, а звук делује успављујуће исто као и читава атмосфера, осим у тренуцима када толико појача да се то добовање претвори у праву тутњаву, па је и помало застрашујуће.

Гледам кроз прозор, мада и немам бог зна какав поглед. Кров зграде прекопута, с пар димњака и телевизијских антена. И моји мали бодљикави лепотани, које сам покушала да заштитим од кише тако што сам их приближила уз само окно прозора (баш су ми лепи, пу-пу, изгледа да ће један ускоро да процвета, чини ми се да има два пупољка – први пут цвета код мене, па још не знам). Е да, и зелено светлеће црево дуж ограде терасе, остало још од новогодишње декорације – угасили га средином јануара, али га нису скинули – местимично попустило, ваљда од сунца, а сада су на њему тако правилно начичкане капљице воде да подсећа на неку тестеру, али с бисерним зупцима, као за сечење стакла или неког драгоценог метала.

Не волим кад пада киша, а нарочито не када пада тако много и често као ове године. Али постоје ти тренуци када је напољу пљусак, а ти седиш у соби и онда бациш поглед кроз прозор, као ја сад, и видиш како је напољу све мокро и никакво, а теби на тренутак буде лепо јер си сигуран ту унутра и срећан си што не мораш да будеш тамо негде напољу на тој грозној киши.

А тако је и у животу, зар не? Лепше је кад се повучеш у себе, у свој мали свет, малу чаурицу, где је све удобно и сигурно, него да будеш out there где су и злоба, и зло, и завист, и љубомора, и хиљаде других опасности. Зато си срећан кад се тако затвориш, зачауриш и заштитиш себе од повреда сваке врсте.

Али, да ли си заиста срећан? Да ли заиста можеш да заштитиш себе од свог зла овог света тако што ћеш се затворити у свој свет? Јер, ако већ дижеш ограду око себе да се заштитиш од лоших ствари, самим тим ни оним добрим стварима не дозвољаваш да допру до тебе. Ако не пушташ људе да допру до тебе, из страха да ће те повредити, онда не можеш то да дозволиш ни онима који те желе волети.

Е па, да се случајно не би десило да то некада заборавим, овог тренутка излазим напоље на кишу, да правим друштво мојим бодљикавим лепотанима и да заједно с њима киснем. Идем да им мало причам да би ми што пре процветали. А и поглед је много бољи с терасе него што је овај с прозора.