„Јелена... Јелена Николић... Јелена Станковић, удата Николић“, понављала је често у себи. Није мрзела своје име, али је размишљала о томе како је оно обично, свакодневно, уобичајено. Било је очигледно веома популарно у време кад се родила пре тридесет и нешто година – у њеном одељењу у гимназији било их је пет Јелена, поред чак седам Ана и четири Марије. Била је убеђена да јој је име тако обично, да чак и кад су јој на новом радном месту отштампали веома лепо дизајниране визит-карте, са звучном титулом assistant PR manager, гледала је у своје име на њима и деловало јој je као да му ту није место.
Није никада мрзела своје име, али се одувек питала да ли једно тако обично име може да јој одреди судбину. Стално је размишљала о именима других људи и приметила да нема познатих и успешних људи с обичним именима. Или се ради о скроз необичним, звучним и лако памтљивим именима, или су у питању неке интересантне комбинације уобичајеног имена и необичног презимена (које сугерише да та особа потиче из неке старе, вероватно некад добростојеће породице) или необичног имена и уобичајеног презимена (што пак вероватно значи да су родитељи били маштовити, да су томе посветили много пажње, да су о томе размишљали, а нису једноставно свом детету дали прво име које им је пало напамет, само зато што је и гомила других родитеља радила то исто).
Није додуше волела ни ова страна кратка (женска) имена која су тако популарна у последње време. Кад год би ишла улицом или седела у парку, није могла а да се не смеје када би чула како свака друга мајка дозива своју „малу принцезу“ са Саро, Ена, Уна, Теа... (увек помисли како је то вероватно било тако и када је она била мала са свим тим Анама, Јеленама и Маријама, само је то сигурно звучало мање чудно него данас). Истини за вољу, за посао којим се сада бавила, било би јој много лакше да и сама има то неко кратко интернационално име, а не ово које је у устима странаца звучало као врућ кромпир. Од Јелена Николић, испало би нешто налик на „Елена Никоик“, али се она није због тога бунила.
Није се бунила, али никада није могла ни да се отме утиску да неко ко има тако обично име као она, не може ни да постигне много у животу. Ако те име идентификује, одређује ко си и шта си, како онда неко с тако неприметним именом може а да и сам не буде неприметан. А њена судбина је изгледа била да буде неприметна. Неопходна, али неприметна. Ту, на послу, са тим својим звучним звањем, ипак није била ништа друго до мало боље плаћена секретарица/преводилац/кафекуварица/ко-зна-шта-још, будући да је њен директор максимално искоришћавао њено образовање, знање и искуство, желећи тако да себи и фирми уштеди „значајна“ средства. Својој породици и пријатељима била је неко ко је увек ту кад загусти, кад треба да се помогне, да се плаче на њеном рамену. У неким другим ситуацијама су је се ретко кад сећали. У браку је такође била онај ко ће да повуче, ко ће да истрпи и прећути. И није се ни због тога бунила, јер је искрено веровала да то треба тако кад неког волиш. А од судбине не можеш побећи... још ако ти је запечаћена обичним именом.
О баш оваквим некаквим стварима размишљала је и док је једног зимског поподнева седела за великим столом познатог градског ресторана, у коме је директор њене фирме, са „сарадницима“ и представницима једне стране компаније прослављао добро склопљен посао. Иако је фирма имала претензије да буде организована по „западњачким“ стандардима, то је био један добар стари српски обичај кога се нису одрицали – после добро обављеног посла, правац у кафану. Лично се противила таквој пракси, сматрала је да штети „имиџу“ фирме, за чије је стварање, између осталог, била задужена, али је њен директор упорно тврдио да се много више ствари завршава за постављеним него за конференцијским столом, те се тај обичај одржао.
Седела је у том тренутку за тим столом, пијуцкала минералну воду и ћутала. Одмарала се након вишесатних преговора који су управо успешно завршени, током којих је морала не само да преводи све што је на том састанку речено, за свог директора и представнике те стране компаније (који су сви говорили енглеским језиком, иако је међу њима било и странаца и наших), него је морала да води рачуна о још гомили ситница, да подсећа шефове на неке ствари, да им из главе даје податке које они у том тренутку нису знали... то се једноставно од ње очекивало. Сада је ипак могла мало да одмори, јер, иако није говорио ни реч енглеског језика, њен директор је био толико увиђаван да је мало пусти на миру. Или то, или је веровао да му и није неопходна да својим гостима на адекватан начин представи све лепоте српске домаће кухиње, што се дало закључити из чињенице да је већ пола сата грлио Белгијанца до себе, нудио га прасећим печењем и говорио „Мнооого добро“, машући истовремено конобарима да донесу нов овал, још шопске салате, кило-кило или већ нешто друго што би у том тренутку, по његовом мишљењу, недостајало на столу испред њега.
Седела је окружена свом том галамом, удубљена у своје мисли, погледа упртог у чашу минералне воде на столу. Сама у гомили људи, неприметна...
- „Одлично говорите енглески. Да ли сте живели у иностранству?“, упита је у једном тренутку мушкарац који је седео поред ње.
Ту у ресторану готово да није ни обраћала пажњу на њега, али јој је на састанку и те како привукао пажњу. Звао се Огњен Ковчин, био је адвокат компаније с којом је њена фирма управо склопила уговор. Био је наочит мушкарац, у касним тридесетим, висок, тамнокос, у одлично скројеном оделу, префињених манира, неко ко никако не би могао да прође незапажен (нарочито не међу женским светом). На састанку готово да није ништа говорио, само се често дошаптавао са шефом делегације, оним Белгијанцем што га је сад њен директор упорно нуткао печењем. Метросексуалац, као и гомила других, њему сличних којих је овај град препун у последње време, био је њен први утисак. Сигурно је у питању само форма с врло мало (или нимало) суштине. Али, био је и добар доказ за њену теорију о именима – с таквим именом и презименом, шта је друго могао него да буде успешан. Сигурно нико није заборављао како се он зове, а вероватно је имао и много „земљака“ где год да крене.
- „Не“, одговори она. „Нисам живела у иностранству.“
- „Онда мора да сте много путовали?“ настави он.
- „Нисам ни то. Ратови, криза, визе и остало. Знате и сами, уосталом.“ Није волела да је то питају, иако су то готово сви радили. Тачно је да је енглески говорила одлично, с врло добрим акцентом, ни америчким, ни уштогљеним британским, лако разумљивим за све оне којима енглески није био матерњи језик, а с којима је најчешће имала посла. Кад је све то морала да објашњава странцима, то јој и није тако тешко падало, али кад нашем човеку мора да каже зашто она, која је одрасла 90-их у Србији, није скоро уопште изашла из земље осим пар летовања у Грчкој и две шопинг-туре до Софије и Будимпеште, онда јој је то стварно сметало. Зато је и тон којим је то изговорила био грубљи него што је желела.
- „Знам. Исто и ја. Док нисам почео да радим за ове странце, нисам ни мрднуо из земље. Сада је већ другачије. Скоро сваке недеље сам у некој другој европској престоници, али због посла, наравно, што ми одузима превише времена, тако да за туристичко разгледање и друга ситна задовољства ту нема места.“
- „Без обзира, то мора да је врло интересантно“, трудила се да звучи љубазно, мада се видело да је много и не интересује шта би тај метро-фенси-мега-гига мушкарац могао да јој прича о ситним задовољствима са својих светских путешествија.
- „Па и није. Без обзира на све, мислим да нигде није лепше и боље него овде код нас у Србији.“
У тренутку је помислила да је просто невероватно да неко ко делује тако метро- фенси-мега-гига има такво мишљење. Да је локал-патриота. Закључила је да то мора да му раде гени, у комбинацији с носталгијом за завичајем, мада се неизоставно запитала какво му је у ствари порекло. Њен израз лица је очигледно одавао у ком правцу иду њене мисли, будући да је Огњен наставио са својом причом.
- „Немојте то да вас чуди. Ја заиста мислим да је наше све најлепше – од хране и вина, па до жена.“
- „Извините ме, морам да пошаљем једну поруку“, рече, док је из ташне вадила мобилни. „Боље да се јавим мужу, да не брине, изгледа да ћемо овде остати мало дуже.“ Рачунала је да ће схватити поруку, да се не мора много трудити око ње, јер је удата и потпуно незаинтересована за његове приче, а и није веровала да је он баш толико заинтересован за њу да ће и после такве „корпе“ наставити са својим причама.
„Остаћемо још у кафани, овде се баш захуктало. Трудићу се да што пре дођем кући. Не брини, узећу такси. Љубим те.“ откуцала је поруку и послала је свом супругу Горану, за кога је знала да у том тренутку и даље седи у својој канцеларији и буљи у монитор рачунара. Скоро да га је видела, с неизоставном цигаретом у углу усана, како делићем свести региструје да је добио поруку, пружа руку да дохвати телефон не скидајући очи с монитора, а затим летимично баца поглед преко оквира својих наочара на садржај поруке и махинално притиска неколико типки на тастатури. И била је у праву. Непуни минут касније добила је одговор од њега. Порука је гласила „ОК“.
У том тренутку, оркестар је почео да свира песму „Врањанка“. Већина присутних, с њеним директором на челу, падоше у севдах. Таман је намеравала да се још више задуби у посматрање мехурића у чаши минералне воде на столу испред ње, кад се Огњен поново окрену према њој и рече:
- „Не веселите се? Па ово је Ваша песма.“
- „Није ово моја песма“, грубо је одговорила.
- „Извините, мислио сам да јесте пошто се зовете Јелена. Можда ви ни не волите овакву врсту музике. Претпостављам да сте више тип за поп или рок, можда чак и џез. Ипак ми не делујете као неко ко слуша искључиво класичну музику“, рече уз осмех.
- „Да, тачно је да се зовем Јелена, али то не значи да само због тога морам да волим ову песму. Иначе, волим староградску музику, волим и ову песму, али мислим да за све треба да постоји време и место, па тако и за овакво весеље. Да сам сада у друштву својих добрих пријатеља, то би већ било нешто друго“, готово да му је одбрусила. Ни сама није знала зашто је тако непријатна према овом човеку, који је очигледно само покушавао да буде љубазан.
- „Свако треба да има своју песму. Без тога нема мерака. А за весеље треба користити сваку прилику. Јесте да је све много лепше у друштву драгих особа, али нас живот, на жалост, сувише често одваја од њих. Баш због тога треба уживати у оваквим лепим тренуцима. Добра музика, укусна храна, квалитетно пиће, лепе жене. Рекох ли Вам ја малопре да је све то најлепше баш овде код нас“, театрално је показивао руком на ствари око себе. Кад је рекао „лепе жене“, показа руком у њеном правцу, а она се на то насмеши, полу постиђено, полу подругљиво.
- „А Ви сте баш срећни што имате тако лепо име. Јелена. Јесте ли знали да потиче од старогрчке речи која отприлике значи „сјајна“ или „блистава“? Знате како Сергеј Трифуновић каже у филму „Убиство с предумишљајем“: „Јелена, лепо име за лепу девојку“. Чак се и најлепша жена у историји звала као Ви – Јелена Тројанска.“
Узе чашу вина са стола, наздрави јој, а затим отпи гутљај, затварајући очи, вероватно да би што боље осетио његов укус. Онда настави: „Знате, ја сам као мали био страшно несрећан што имам тако чудно име. Огњен. Па још нисам имао ни презиме на –ић, као остала деца у школи. Стално су ме нешто чудно гледали због тога. И да ствар буде најгора, мајка ме је одувек звала Оља – можете мислити колико су ме зафркавали. Женско име! Понекад имам утисак да ми је то у потпуности одредило судбину.“
Мора да је израз чуђења на њеном лицу у том тренутку постао толико очигледан да он изненада заћута, његово расположење спласну у секунди и он уз уздах рече само: „Али то је већ нека друга прича...“
Она га је неколико тренутака гледала немо, а онда, на сопствено изненађење рече: „Можда Вам то звучи прозаично, али моја омиљена „народњачка“ песма је „Црне косе“. Знам да то нема ама баш никакве везе са мном, нарочито не са мојом светло смеђом косом, али ми се одувек допадао стих „знам још увек црне косе сјај осјећаје пробуди у теби“. Стално се питам каква ли је то љубав кад једна таква ситница, тако уобичајена ствар, може да изазове бујицу осећања код мушкарца, а да жена у исто време буде сигурна да таквој љубави никад неће бити краја. И још каже да би све на свету дала за још само један дан те љубави. Немојте погрешно да ме схватите, нисам ја несрећна нити незадовољна у љубави, ја искрено волим свог супруга, али ме је ово увек интригирало. И то је оно најчудније. Ниједна прича из књижевности, ниједна литерарна љубав није ме подстакла на такво размишљање. Какви Ромео и Јулија, Ана Карењина и гроф Вронски, Гетсби и Дејзи, ништа од тога. То су све неке узвишене приче, ван овог света. Ово је оно што делује истовремено тако приземно и овоземаљски и тако... просто не верујем да је тако нешто могуће.“ Заћута на тренутак, па онда рече: „Вама све ово звучи можда глупо, али ето, ако већ кажете да свако треба да има своју песму за мерак, онда би то ето могла да буде моја. “
Он је тада погледа с пуно разумевања и одговори: „Не звучи глупо. Нимало.“ А онда се окрену на другу страну и устаде са столице, јер му је у том тренутку Белгијанац, кога је њен директор и даље нуткао јелом и пићем, довикнуо „Ola, come here!“
Није могла више да седи за тим столом и чека га да се врати. Осетила се посрамљеном. Ни сама није могла да верује да је себи дозволила да једном потпуном странцу каже било шта мимо уобичајених клишеа, а нарочито не нешто што до сада није рекла никоме, па ни свом рођеном мужу.
Она чак ни сама себи није могла да призна да је толико желела да је он понекад позове тек онако, у сред радног дана, каже јој да је се сетио, без икаквог разлога, каже јој да је воли, да мисли на њу... Није смела да призна да искрено жуди за љубављу, за страшћу, за чулним задовољствима. Да би више од свега желела да има довољно храбрости да се баш у овом тренутку препусти уживању и весељу, попије наискап чашу вина, позове свираче и наручи да јој отсвирају песму. Њену песму. Песму за мерак.
Узела је торбу и капут и устала са стола. Махнула је само колегиници која је седела преко пута ње и непримећено изашла из ресторана. Позвала је такси и након двадесетак минута била је код куће. Села је за рачунар да заврши још неке ствари за сутра док чека Горана да дође из канцеларије.
* * *
Прошло је више од шест месеци од тог дана. Посао са страном компанијом је ишао добро. Неколико пута до сада ју је директор „замолио“ да преведе неке дописе везане за тај уговор (јесте да то „не спада у опис њеног радног места“, али кад већ имају њу, која је уосталом за то „учила школу“, што да плаћају неког другог), на којима је у потпису налазила име Огњена Ковчина. Сетила би се оног њиховог разговора с осмехом, јер је упркос његовим примедбама, и даље веровала да обично име значи и обичну судбину и обрнуто. Што се ње тиче, он је то и сам потврдио – није рекао да је чињеница да га је мајка звала женским именом (а и странци га сада тако зову, колико је могла да примети) одредила његову судбину у лошем смислу. Баш и није изгледао као неко коме иде лоше у животу. Онда би се сетила оног свог „напада искрености“ и то би је на тренутак постидело, али би се она онда брже-боље окренула послу и потиснула таква размишљања.
А онда је једне летње вечери, док је седела на тераси свог стана с лап-топом на крилу, поново завршавајући неке обавезе и чекајући Горана да дође с посла, зазвонио њен мобилни. Број јој је био непознат, али се јавила, очекујући опет неки „хитан случај“ на послу. С друге стране чули су се музичари, како, вероватно у хладовини летње баште неког ресторана, певају „Црне косе“.
Нема коментара:
Постави коментар