Jadranka Boban Pejić, magazin „SENSA“, april 2010. godine
„Kad se strah, briga ili neprijatnost uvuku u naše svakodnevno bivanje, onda se osećamo stisnuti, pritisnuti, a time nam se svakako menja i percepcija, tj. način na koji doživljavamo i sebe i druge. Sužavanje percepcije dovodi do toga da prilike i vedre pojave oko sebe manje vidimo pa nam se čini da nemamo izbora. (...) Sužavanje i zatrpavanje sopstvenog unutrašnjeg prostora ne događa se odjednom. Često je neprimetno. Iz dana u dan, malo po malo, gubimo deliće prostora nesvesni da tako umanjujemo i gubimo životnu radost ili ono što osećamo kao sopstvenu energiju i snagu. (...)
Zato umesto da plivate između krajnosti, zastanite barem jednom tokom dana i zapitajte se šta biste mogli da uradite a da vas zaista raduje. I uradite upravo to! Ulaganjem vremena u sebe vreme se ne smanjuje već povećava! I dozvolite sebi ponekad da ne radite ništa uprkos tome što vas možda čeka mnogo obaveza. Zašto čekati da se razbolimo ili budemo potpuno iscrpljeni pa da počnemom sebe tretirati bolje i nagradjivati se pogledom na lepo cveće, bogatom čorbicom, prijatnom kupkom ili sa sat-dva više provedenih u krevetu? Uživati redovno u ovakvim darovima života velika je pomoć u očuvanju dobrog zdravlja. (...)
To znači da bi na trenutak trebalo da oslušnemo i osvestimo sopstveno telo, usmerimo pažnju na njega i osetimo ga, osetimo život u svakom delu i svakoj ćeliji i pratimo protok daha. Šta god nam se pritom pojavi kao misao ili osećaj trebalo bi da prihvatimo, ali i da osetimo da smo još mnogo više od toga. Da, brinem, da, strahujem, da, ljuta sam, ali to nije sve što jesam – još sam mnogo više od toga. Gotovo u istom trenutku osetićemo otvaranje prostora i razređivanje osećaja stisnutosti, ali i oslobođenja od teških emocija i ustaljenih navika.“
Нема коментара:
Постави коментар