Dakle, rekao si: „Pisaćeš ti još (i citiraćeš me još koji put, sigurno). Takav si put izabrala da ćeš sigurno još pisati.“ I bio si u pravu – nije prošao ni ceo sat, a ja sam već uzela olovku u ruke (da, ovo zaista zapisujem u svesci, na kolenima). Možda u ovome nađem dobar izduvni ventil, a ako ništa drugo, pomoći će mi da uvedem malo reda u haos koji mi, sad već hronično, vlada u glavi.
Kao što rekoh, nikada nisam baš umela da svoja osećanja pretočim u reči. Uvek je bilo mnogo lakše ponašati se u skladu s njima – smejati se kad si srećan, plakati kad si tužan i povređen, činiti gomilu glupih sitnih gestova kad si zaljubljen, napiti se kad misliš da ne možeš više da izdržiš. I kad te pitaju šta ti je, da im lepo odgovoriš „Ništa!“ Čak i kad sam uspevala da se „otvorim k’o knjiga“, da dozvolim sebi da budem „izuvena iz cipela“ kako ja to kažem, bilo bi to uvek nalik na bujicu koja bi nezaustavljivo pokuljala iz mene i stvari bi posle toga bile još teže i komplikovanije nego što su bile pre toga. (Sećaš se, uostalom – danima, mesecima, ni reči, a onda u toku jedne večeri – tras! – ceo život na videlo, duša na dlanu, srce na izvol’te).
Tek jedan novi izazov stavljen pred mene – potreba da se jednim SMS-om (ili u najboljem slučaju u par rečenica chat-a) iznese suština onoga što bi inače bilo sasvim jasno (i za šta reči možda ni ne bi bile potrebne, već bi i jedan međusobni pogled bio dovoljan) – pokazao mi je da takvo traženje suštine može biti od velike pomoći kad je potrebno dovesti vlastite misli u red. Drugim rečima, uraditi ono najteže – razumeti sam sebe!
Zato sam večeras sela ponovo da pišem – ima još mnogo toga što duboko u sebi još ne razumem, a od toga zavisi jedna velika odluka u mom životu. Možda se sve ovo na kraju svede na to da ja samo tražim opravdanja za odluku koju sam već donela, ali čak i ako bude tako, nema veze – opet bi poslužilo svrsi (i bilo bi u svakom slučaju manje opterećujuće i dosadno, a ruku na srce i jeftinije, od gomile SMS-ova i dugih telefonskih razgovora koje sam do sada isključivo praktikovala – mada, da se razumemo, njih se ne odričem. Kako bih drugačije došla do divnih delića tvoje filozofije koje bih onda mogla da citiram i oko njih ispletem čitavu priču. Uostalom, držim te za reč. „Uvjek i u svakom momentu“, rekao si.)
Ovo ipak nije priča o odlukama i nedoumicama, već o potrebi da se priča ispriča (ili zapiše), o osmehu na licu i leptirićima u stomaku. Priča očigledno sama nalazi put, biva ispričana onda kad za to bude pravi trenutak. Da nije tako, zašto bih ja, koja nikada nije verovala u „Dragi dnevniče,...“ ili savete tipa „staviti sve na papir u dve kolone – za i protiv“, rešila da ispričam priču o sećanju na jedan zagrljaj. I još bitnije, zašto bih je ispričala baš sada.
Jednom ispričana, priča je poslužila svrsi – svako ko ju je pročitao mogao je da u njoj pronađe neka od objašnjenja koja sam ostala tu i tamo dužna, ali i da pronađe po mali delić sebe. Onog trenutka kad je „izašla u svet“, priča je postala i svrha sama po sebi – krenula je da živi svoj život, nezavisno od mene kao njenog tvorca. I kada je, kao takva, izazvala (na svi sreću uglavnom pozitivne i očekivane) reakcije, to onda jeste bio trenutak za osmeh na licu u leptiriće u stomaku. Stvorila sam nešto jedinstveno, neponovljivo, a uz to, izgleda, i lepo.
I ova trenutna priča pronalazi put sama za sebe – imala sam priliku da sve ovo večeras kažem „samo za tvoje uši“, ali reči nisu htele vani. Čuvale su se baš za ovu priču.
Ko god me bude pitao, potvrdiću mu na nebrojeno mnogo promera da iz svakog zla uvek izađe nešto dobro. Evo i ovo sad – ako ništa drugo, navelo me je da (ponovo) malo pišem, u nadi da ću malo dovesti misli u red. Kakvu god odluku budem donela, znaću makar da je dobro razmotrena i „pretresena uzduž i popreko“, mada je izvesno da će biti doneta iz srca.
A ako mi budeš ponovo poslao pravu poruku u (baš) pravom trenutku, kao što samo ti umeš, tek ću ti onda pričati o leptirićima u stomaku.
Нема коментара:
Постави коментар