Kolekcionar zagrljaja - 20.03.2010.

Znam barem dvoje ljudi (mada verujem da ih ima mnoooogo više) koji će mi istinski zavideti kada na početku i ove priče budem rekla da sam ponovo spavala do kasno u sred radne nedelje i da je to bilo još jedno jutro kad nisam imala ama baš nikakvih obaveza, te sam ponovo mogla sebi da priuštim lagano buđenje, uz dugo meškoljenje po krevetu. Naravno, najbolje u svemu je što se sve to odvijalo u domaćoj atmosferi, u našem stanu, u mom gradu, u trenutku dok su zvuci s ulice dopirali do mene zajedno s dugo očekivanim zracima sunca (inače, to je jedna od stvari koje me svaki put iznova oduševi – činjenica da iz spavaće sobe mogu, ako želim, da čujem i užurbane zvuke života u velikom gradu, ali i cvrkut ptica, lavež komšijskih pasa i druge zvuke prirode – jedna od najvećih privilegija života u našem delu grada, ali to je ipak tema za neku drugu priču).

Da li zato što me je već uveliko ponela groznica oko pisanja ovih mojih malih ispovesti, ili zato što sam prethodne večeri zaista zaspala u njegovom naručju, a tog jutra, pre njegovog odlaska na posao, dobila uobičajeni poljubac kao deo našeg malog tajnog jutarnjeg rituala, tek ponovo sam u tom trenutku počela da razmišljam o zagrljajima. Postajem li opsednuta tom temom, zapitala sam se, dok mi je kroz glavu prolazio film svih zagrljaja koje sam dobila (ili pružila) u prethodnih nekoliko dana. Šta je to u vezi sa zagrljajem što me toliko fascinira? Zašto mi toliko znače? Na ta pitanja nisam imala odgovor, ali sam u tom trenutku, osetivši kako me preplavljuje neka neobična mešavina sreće i zadovoljstva, odlučila da postanem kolekcionar zagrljaja! Da počnem da ih sakupljam, budući da oni za mene jesu istinski dragoceni, i da zatim iz njih crpem snagu i inspiraciju onda kada mi budu potrebne.

Zazvučalo mi je to u trenutku pomalo smešno, ali rekoh sebi: „Što da ne! Uzmi papir i olovku i zapiši detalje o svakom trenutku koji je u tebi izazvao emocije zbog kojih se sada ovako lepo osećaš. Pa da vidimo šta će od svega da ispadne.“

Dobro, onda bih mogla da krenem ovako nekako:

„Kolekcija zagrljaja (prvi primerci sakupljeni u nekoliko dana sredinom marta, kada je posle dugih meseci hladne i sumorne zime počelo da otopljava, kako vani, tako i u mojoj duši):

• Zagrljaj na vratima, nakon što se ponovo nismo videli 20 dana, ali ovoga puta je taj period, posle dužeg vremena, protekao bez svađa, prepucavanja i razmirica – prijatno, utešno i uvek uzbudljivo.
• Zagrljaji mojih sestričina – iskrenost dečije ljubavi je nešto što se ne može ni opisati, niti uporediti s bilo čim. Zato je tu svaki komentar izlišan.
• Zagrljaji bliskih prijateljica – znam da im je iskreno stalo do mene i da su zaista zabrinute zbog svega što mi se dešava. Isto, uostalom, važi i za mene kad su one u pitanju. Tim zagrljajima sam dobila mnogo razumevanja i podrške, mnogo utehe.
• Zagrljaj veoma bliskog prijatelja koga nisam dugo videla – još ako kažem da je to osoba koja zajedno sa mnom „boluje od teškog oblika telepatije“, neko ko mi je mnogo pomogao onda kad mi je najviše trebala pomoć i ko je, uprkos fizičkoj udaljenosti, bio tu za mene u po dana i po noći, onda mi se čini da je i tu svaki komentar suvišan. Jednostavno je fantastično znati da takvi ljudi postoje u tvom životu. A čini mi se da zagrljaj i jeste pravi način na im to pokažeš.
• Zagrljaj na vrhuncu strasti – dok vodimo ljubav, sve drugo može (i treba) da se menja, samo ne taj trenutak kad zadovoljstvo dostiže svoj vrhunac, kad se privijamo jedno uz drugo kao da želimo da izbrišemo granicu između naših tela, kad kroz zagrljaj težimo da i psihički i fizički postanemo jedno (a uskoro, nadam se, i stvorimo jedno malo biće).
• Zagrljaj dok tonemo u san – nešto što do sada nismo često praktikovali, ali što bi moglo da u sred ove opšte gungule postane još jedan mali zajednički ritual. Neka vrsta sebičnosti i samoživnosti nas je u tome do sada sprečavala. Sada smo izgleda shvatili da se takvih stvari moramo rešiti ako želimo da nastavimo dalje. Reći ću samo da sam, dok je spavao s glavom na mojim grudima, a moji prsti nesvesno prolazili kroz njegovu kosu, shvatila da ništa nije nemoguće u našoj priči, jer moja ljubav prema njemu zaista nema nikakvih granica (ili ih je barem jako teško uočiti).“

Tog prepodneva, nakon što sam napravila ovaj mali popis, spremila sam se i izašla iz stana. Dok sam šetala gradom, gledajući svoj odraz u izlozima prodavnica, imala sam utisak da hodam odlučnije i vedrije nego inače, visoko podignute glave. Kao da je iz mene zračilo neko neobično osećanje zadovoljstva. Obaveze, koje inače smatram zamornim i teškim, završila sam bez mnogo muke i brže nego inače. Uz put, svako malo bih se nasmešila, jer bih se ponovo prisetila nekog detalja iz moje nove male lične kolekcije. A mogla bih da se zakunem da je bilo prolaznika koji su me gledali ispod oka, neki sa čuđenjem, neki, čini mi se, sa zavišću. Šta više poželeti?!